Комар: На попис своје земље изаћи и казати да се зовемо Срби!

Пише: Горан Комар, историчар

Погледајте фотографију у прилогу. То је гробна плоча протопопа Страхиње Будимљанина, веома заслужног православног иконописца. Једва сам је нашао. Опојаше му касније гроб епископи Григорије и Јоаникије. Како другачије? Има ли ова личност своје мјесто у историји Црне Горе? Има, наравно. А погледајте: лежи у гатачком селу Фојница, у сјену српске православне цркве. Тако небројени. На једној и другој страни политичке границе која расијеца животни простор српског народа. За мене је, напросто, Јовановић или Марковић са једне и друге стране те границе човјек истога рода.

Истог генетичког састава. Исте културне прошлости и наслијеђа и његов јединокупни и вјечни баштиник и поносник. Тако кажу наши университети. Надаље, исте црквене припадности. Као дијете православне васељенске, константинопољске и јерусалимске цркве од Истока. Тако су казивали Срби потлачени и изневјерени од угарске круне када је Пивљанин митрополит Стефан (Љубибратић) 1731. подстакао политичке власти у туђини да организују први упамћени референдум у нашем народу.

Расапи и укидања црквене организације у Срба догађали су се у прошлости и увијек је изнова Црква обнаваљана и учвршћавана. Ми смо свједоци најтежег удара на Српску православну цркву у њеној нововјековној историји.
Неко је закачио једну велику хватаљку са мноштвом кука за рухо српског народа и потеже читавом својом снагом да га подере и ту сјајну одору опточену драгуљима свуче како би је онда бацио на пламен. Књиге сте спаљивали, иконостасе рушили, козе у цркве утјеривали.

Нема више броја електронским чланцима црногорских писаца који изврћу моје ријечи и у моја уста стављају своје закључке. Једнак је број захтијева да ту ствар предам суду. Не желим, ипак, такву врсту правде. Мој сусјед из Новог, Цетиња или Будве, живи свој поглед, а ја знам да много тога у историји није ваљало. Не желим никога, ама баш никога, да оштетим ни за динар који ће потрошити на родитеља или дијете. Никада се нисам бавио њиховим дјелима. И нећу. Али, забога, ми смо једно. Вјетрови нас развијавали, сударали, ништили, подизали. Стари гледали само један идеал. Да се саберу у једно државно-црквено окриље.

Изневјеравате тестамент! Ништите светост. Једини истински принос цивилизацији који се одијелио од свијета зарад свијета. Јужни Срби су свијету даривали толики број светитеља да је тај кутак Медитерана узидан у гору Тавор. Ја више не вјерујем ни у тумачења етнографа који пролажаху црном земљом и сјећаху на тамне предјеле од боровине да су јој дали име. Мене је моја наука научила да гдје год стоји „Црнач“ или „Церница“ или „Црнче“ и слично, обитаваху калуђери – црнорисци. У томе црноме је појана литургија. Гора црна се стере диљем првих обалских брда и језера и њена пјесма још одјекује. Ниједно предање о њеној Цркви које броји храмове није лажно. То је света земља, морем осољена, покривена моштима праведника који сједе уз Светога Оца Саву.

Ми Срби је поштујемо и љубимо. Ми пјевамо побједну пјесму и побрајамо све српске династије и куће укључујући црногорске од како смо прегнули да се ослободимо. Тако је писано у декларацијама свих народних скупштина, а најсажетије у писмима црноризаца Дамјана и Павла за владавине светог патријарха Јована (Кантула).

Никуда са свог пута не можемо. Славићемо и помињати сваки свој биљег, па и тај у Будви. Такав сличан вратити у Нови. И ту је стајао. Неодступно. На попис своје земље изаћи и казати да се зовемо Срби. Ми смо се пописивали од давнине. Своју народну Цркву одржати и не престати да вас позивамо.

Извор: Фејсбук

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: