Колумбо је био Јевреј

„Једро наде“, роман награђиваног Лагуниног аутора Николе Маловића, обиљежиће, по свој прилици 2014. годину. Ријеч је о обимном систему писаном 6 година, који објашњава логику барока, подразумијева Јевреје и откриће Америке, а отима се тумачењу.

Радња прати Николу Смекију, амбициозног модног индустријалца из Барија, који се на позив градоначелнице враћа у Пераст, град својих предака, да би поново покренуо и оживио традиционалну производњу морнарских мајица.

У свијету који потпуно зависи од технологије, еволуирани Гугл преузео је улогу бога, па надгледа све и свакога.

Једро наде је роман о историјском развитку морнарске мајице која је на Медитерану много више од елементарног комада гардеробе. Плаво-бијеле пруге су јединица стила свеприсутног поморског култа, модни мит, али и оличење сексуалности. На приморју је свако ко носи пругастоплаву мајицу ходајућа авантура.

Капетански Пераст политички је одвојен од сусједног Котора. Има предсједника који тврди да 1492. г. ни на једном од три брода с Колумбом није пловио католички свештеник, али јесте тумач за хебрејски.
Маловић је као нико прије њега, у роман уткао логику приморског начина живота, и исплео љубавну причу у срцу урбане барокне бајке. Пред нама је изузетна повијест о чувеном дезену који је постао глобални бренд, у чију историју су умијешани Јевреји, католички краљеви и откриће Америке.

Писали сте „Једро наде“ пуних шест година. Гдје сте све истраживали да бисте дошли до грађе?

Деценијама скупљам књиге које говоре о Боки, мору и поморству, те сам постао поносни власник богате колекције. Њени габарити већ сада превазилазе моје моћи да се посветим баш вакој плаво-бијелој теми. „Једро наде“ писано је 6 година и због тога што сам морао да направим свјетску причу. Да Боку Которску нисам универзализовао, занимала би тек познаваоце који су у Залив ионако заљубљени.

Шта све симболизују плаво-бијеле пруге? Како сте дошли до тога да овај дезен кога носе сви морнари свијета може да буде и модни мит, и оличење сексуалности? Можемо ли очекивати да након Вашег романа на нашем тржишту порасте тражња за овим мајицама?

Плаво је море, бијело је ваздух. То је све што поморац види док живи на острву званом брод. Морнарска мајица је најпознатији, најсексуалнији и најавантуристички модни дезен на свијету – који је уједно и војна униформа. Без икакве сумње ће свак ко прочита роман пожељети да има у својој гардероби и плаво-бијелу мајицу, ако је већ нема, јер ће установити како се та одјевна институција носи с поносом. Прво што уради турист кад дође на обалу јесте да се униформише. Овдје је ријеч о феномену: континенталци морнарску мајицу повезују с морем и поморством, сасвим исправно, потом и са сексуалношћу, и са авантуром…

У којој мјери ликови Николе Смекије – фабриканта чувених пруга, Марије Змајевић – градоначелнице Пераста, Марије Вукасовић – директорице Музеја града Пераста и познаватељке барока, те Адама Оза – власника Пераста – имају сличности са стварним личностима?

У роману „Једро наде“ Пераст је политички одвојен од Котора. Утолико је и остала реалистичка перспектива помјерена, управо зато да бисмо се боље препознали у умјетничком огледалу. Уједињене земље стежу обруч око Русије, а Русију је Бока упознала прије Србије, посебно Пераштани. Наутички педагог, капетан Марко Мартиновић у својој Поморској школи у Перасту обучава 1698. седамнаест питомаца руског цара Петра Великог. Матија Змајевић, адмирал Балтичке руске флоте, извојевао је 1721. побједу над Швеђанима у бици код Гангута. Али је и православац Марко Војновић, Херцегновљанин, био адмирал Црноморске руске флоте; Петар Вукотић, православац, учесник је Кримског рата и командант Севастопољске луке; Никола Вукотић – такође учесник Кримског рата и контраадмирал Црноморске руске флоте. Главни јунак, Смекија – типичан је западњак, Змајевићка је декларисана проститутка (за разлику од нама знаних политичара), а Оз је потпуна мистерија и маестралан лик у савременој српској књижевности. Свак ко би узео да доказује како је он Јевреј, бијелац или мушко – погријешио би.

Успјешно спајате барокну прошлост Пераста са глобалним темама и модерним начином комуникације. У вашем је роману Гугл еволуирао, храбро показујете прстом на хемијске трагове на небу, и тврдите да нема добре књижевности без тројства: Љубав, Бог, смрт? Је ли то рецепт за пут до читалаца?

Нема рецепта. Заправо, прије би се могло рећи како најбољи рецепт гласи: пиши што једноставније, и пусти Бога и смрт онима који су дипломирали књижевност…

У којој мјери сте се ослањали на вјеродостојне податке када сте спекулисали да је Кристифор Колумбо највјероватније конверзос, јеврејског поријекла?

Потпуно сам се ослонио на неприкосновени ауторитет, на Симона Визентала, познатијег по томе што је био највећи ловац на нацисте. Од тог Јевреја сам научио, кроз књиге наравно, да на прва три брода која крећу за „Идију“ 1492. нема католичког свештеника. Укрцан је, гле! – именом знани Луис де Торес, тумач за хебрејски! У причи о Колумбу, којом се окончава казивање о морнарској мајици, каже се да је свих 120 морнара, морало да буде укрцано до поноћи 2. августа 1492. Чудно, имају ли се у виду поморски обичаји. А није чудно ако знамо да у поноћ истиче забрана католичких краљева да нити један Јеврејин не смије ногом бити присутан на шпанском тлу. Три брода, пуна су Јевреја. Колумбо вјерује у казивања енигматичне придошлице у Шпанију Средњег вијека, у Елдада Хад Данија, да тамо у земљама на истоку – изгубљена јеврејска племена живе у сопственим краљевствима. Финале маестозо роман „Једро наде“ доживљава у проученој! тврдњи, да је прво – Здраво! – на америчком континенту било изречено на хебрејском. Овим се баца фар нове свјетлости на нама знану историју. Овим се романом историја заправо мијења, јер нисам сигуран да је довољан број људи чуо шта је открио Симон Визентал. На Колумбовим бродовима врви од Јевреја.

Рекли сте да добра књига треба да оплемени читаоца, да га остави запитаним, да га образује и поучава. На који начин?

Да му соли памет током занимљивог приповиједања, и да га забавља у исто вријеме.

Шта поручујете насловом „Једро наде“?

Да је наша перспектива у нашој ретроспективи, и да наде има. Једро наде као метафора теолошке је природе.

Ви сте српски писац из Боке Которске. Да ли је таква врста декларативности један од разлога што сте популарнији у Србији него у свом „дворишту“?

Има у томе нечега. А има и у дијагнози коју је за Сплићане дао легендарни Миљенко Смоје. Он у „Велом мисту“ каже: „Велики, славни јуди никад не биду смили долазит у Сплит. Јер је то град да не признаје величину ни ауторитет. Чин си угазија у Сплит, омар си се смањија. Јер да ћа ти вајаш, ди би ти у Сплит долазија?“ Баш зато ми се Котор увијек порадује, док је Нови равнодушан. Исто би било и да живим у Котору.

Радили сте као професор у Поморској школи, имали сте 1635 ауторских емисија на которским радио станицама. Зашто сте напустили стални посао и кренули у авантуру писца и херцегновског књижара?

Зато што у мом родном граду нисам имао стан. Истина, нисам га имао ни у Херцег Новом. Али Херцег Нови прије 10 година није имао класичну књижару, ни писца с великим П, ни издавачку кућу… Све то има данас.

Лауреат сте бројних награда. Обавезују ли?

Итекако. Понекад је боље да високу и цијењену награду не добијете. Дуже се трудите у књижевности. Мало је писаца овјенчаних НИН-овом наградом написало потом бољи роман.

Шта је за Вас срећа?

Живот у кући на мору, са супругом и четворо здраве дјеце.

Мирјана Драганов Поповић

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: