Kočoperno raskočoperivanje

Piše: Mišo Vujović

Jutros me neumorni i nadahnuti Baćko Milačić, podseti svojim postom o duhu samoporicanja i duhu samoisticanja, da se malo naroda u istoriji tako intezivno kurčilo i raskurčavalo, kako bi rekao Miloš Obrenović, kao naš srpski narod.
Tukli su nas i Turci i Nemci, spreda i straga, sa zemlje i neba, granatama i bombama, osiromašenim uranijumom, medijima, lažima i klevetama. Sve u jednom veku.
A taj vek smo počeli krvoločno Majskim prevratom 1903 godine, nastavili smo kočoperno Carinskom krizom 1908, Balkanski ratovima 1912. i 1913. godine, Velikim ratom 1914. da bi se početkom 1916. raskočoperili odstupanjem preko Albanije. Dve godine kasnije kočoperno smo stali na veliku pozornicu istorije. “ Ako se jednom bude pisala istorija Velikog rata, najslavniji odeljak zvaće se Srbija”, rekao je tadašnji premijer SAD. Nažalost tu preskupu pobedu plaćenu četvrtinom srpske populacije, jevtino smo prokockali.
Umesto ujedinjenog srpstva izabrali smo tragično i retrogradno jugoslovenstvo u koje smo sahranili dve kraljevine, slavu Balkanskih ratova, veličanstvenu pobedu u Velikom ratu, ponizili srpske oficire, uzdigli na pijamont dželate i krvoloke, zauvek sahranili viševekovnu nadu za jednom sabornom nacijom ujedinjenom u svojim etničkim granicama. Mačem dobili, pohlepom prokockali. To odricanje od sebe do danas traje uz neprestane istorijske reprize kočopernosti i raskočoperivanja da ne citiram orginalnog Knjaza Miloša.

Kraj ujedinitelj je brzo ujedinio srpske neprijatelje. To jedinstvo konvertita i otpadnika i danas traje.
“Nekad bejah Ciganin a sada sam Rom kakva divna promena u životu mom”, pevao je Brana Crnčević. Od te nakaradne unije sa unijatima i odbeglom braćom pod papin i muhamedov kišobran, stvoreno je šest država jedinstvenih u stavu da su im oslobodioci okupatori. Kočoperno smo za račun Engleza pod parolom “Bolje grob nego rob, bolje rat nego pakt”, digli glavu protiv Hitlera 27. marta 1941. godine, da bi se nako 6. aprila raskočoperili i u rasulu prosuli, pocepani u nekoliko okupacionih zona, dozvolivši da nam vražje regemente, kao i 1914 u Mačvi i Podrinju, desetkuju narod. Na kraju te istorijske drame uspeli smo da pobedimo same sebe menjajući krst za petokraku, Svetog Savu za Mošu Pijadu, Cara Dušana za Druga Tita, veru za partiju, Srbiju za Jugoslaviju…
Još jedna repriza raskočoperivanja i rehabilitacije ustaša, balista, islamista, crnih legija i handžar divizija…
Samo se četnicima nije praštalo. JVuO, Nedićevci, Zboraši, crnogorski, srbijanski, krajiški i bosanski četnici stavljeni su u isti koš. Draža Mihailović, prvi gerilac porobljene Evrope, streljan je bez groba i opela, bez krsta i obeležja. Čistilište i besuđe u Srbiji je trajalo dve godine. Komunisti su streljali više od 70 000 ljudi sahranjenih u 200 masovnih grobnica u Srbiji. U Vojvodini je pobijeno 45000 pretežno Nemaca i Mađara.

Malobrojnim pretekli Srbi iz NDH, Lika, Banija, Kordun, raseljeni su po Vojvodini da bi se etnički “rasteretila”Hrvatska. Čišćenje je nastavljeno 1948. Njet Stanjinu u režiji Engleza. Votku je zamenio Uski ba jedan od najboljih viskija. Tito je znao šta valja. Verovao je Ličanima a nije ih voleo. Crvenogorce je prezirao.
Raskurčavanje smo nastavili
I. B. rezolucijom, Brionskim plenumom 1966., kao uvertirom za suicidni Ustav 1974. koji će udariti temelje albanskoj državi na srpskom Kosmetu. Kočoperno smo se suprostavili svetu 1991. da bi se već 1994. raskočoperili uvodeći embargo braći preko Drine. Taj trend smo nastavili žmureći na progon i pogrom Srba iz Hrvatske., 1995., dičimo se da smo “spasili” Srpsku u Dejtonu, svesni da nam svet neće oprostiti pomeranje granice na Drini, što se potvrdilo samo dve godine kasnije stvaranjem OVK i ratom na Kosmetu.
Kao što smo 1914. dočekali Austrugare 1999. godine prkosno smo stajali pod NATO bombama, ujedinjenih sila Atante i Osovine. Tukli su nas svi osim Rusa nemoćnih, tada sebe da odbrane. Svet je pokazao svoje deformisano lice surovosti bombardujući nas neselektivno i bezočno. Branili smo se viteški, kapitulirali na istom mestu sa kog smo u bici nad bitkama 1912. oslobodili Pećku patrijaršiju i Carski grad Prizren.
Otpor NATO -u brzo smo pretvorili u natofiliju gosteći zločinca Havijara Solanu zaduženog za razdruževanje dva oka u glavi. Razroka i zamućena. Jedno krvavo i mržnjom ispunjeno, drugo zamagljeno u sopstvenu nemoć utopljeno. Krug dvojke je ponovo porazio Srbiju, zdušno podržavajući secesiju Crne Gore, kao i ranije otvepljene republike. To je jedina tačka na kojoj su se kohabitatori Koptunica i Tadić dodirnuli. Tadić javno, Koštunica pritajeno. Na kraju smo od dana zastave stigli do prelepljivanja grba na tablicama pri ulasku na sveto Kosovo i Metohiju.
“Dogodine u Prizrenu”, zvuči kurčevito ali budi nadu u neku novu bitku nad bitkama.
Za buduća neka pokolenja:
“ Onamo namo za brda ona…”!