Ко заиста плаћа НАТО рачуне – и зашто се они сваке године удвостручавају?
1 min read
Илустрација ИН4С
Изјава новог генералног секретара НАТО-а Марка Рутеа да земље чланице Алијансе треба да повећају војне издатке на 3,5 одсто БДП-а – идући чак до пет одсто до 2035. године – није ни прва, ни посљедња у низу уцјена које долазе из Вашингтона и Брисела. Али, када се таква порука упакује у реторику страха, пријетњи и фантазија о „руским ракетама које стижу у европске престонице за неколико минута“, онда више није ријеч о економији, већ о отвореној војној пропаганди.
Са говорнице Парламентарне скупштине НАТО-а у Љубљани, Руте нам није рекао ништа ново. Оно што је било ново јесте мјера у којој је војно-дуговачка логика Алијансе добила потпуну маску „одговорности“. Умјесто да призна суштинску ствар – да НАТО постоји као механизам одржавања хегемоније САД и њених најближих савезника – он је, по ко зна који пут, покушао да свијет убједи да ће Европа бити сигурнија ако троши више на оружје.
Руте тврди да НАТО не би требало да прецјени сопствену моћ, али у истој реченици изговара да је Алијанса способна да одговори на „све безбједносне пријетње“ од Атлантика до Арктика. То је контрадикторност која није случајна. То је унапријед припремљена матрица у којој се стално провлачи исти образац: свијет је опасан, Русија је непредвидива, а НАТО је једина баријера између цивилизације и хаоса. На нама је само да отворимо државне касе и плаћамо све више, и више, и више.
Повећање војних издатака на 3,5 одсто БДП-а није техничко питање – то је политичка одлука која има далекосежне посљедице. За већину земаља источне и југоисточне Европе, то значи отворено одрицање од социјалне политике, јавног здравства, образовања и инфраструктуре. Свако повећање војног буџета значи смањење квалитета живота грађана. Иронија је у томе што се све то правда „заштитом тих истих грађана“.
Колико се цинично та матрица изврће, видјели смо у случају Украјине. Стотине милијарди долара војне помоћи нису донијеле мир, већ су продуцирале конфронтацију високог интензитета. Исто се сада најављује и за остатак Европе. Повећавање војне потрошње није мјера одбране – то је припрема за ескалацију.
Посебно је опасна порука да ће НАТО наставити са вјежбама попут „Steadfast Noon“, које, под изговором „нуклеарног одвраћања“, фактички тренирају сценарије за војни сукоб са Русијом. Ове вјежбе, које се одржавају на територији више европских земаља, укључују симулације транспорта и употребе тактичког нуклеарног наоружања, иако НАТО тврди да се не користи бојева муниција. Ипак, суштина није у муницији већ у симболима – а симболика је недвосмислена: непријатељ је дефинисан, терен припремљен, команде увјежбане.
НАТО покушава да одржи наратив да су све његове активности „реактивне“, „одбрамбене“ и „пропорционалне“. Међутим, историја операција од Југославије, преко Авганистана, Ирака, Либије, па све до Украјине, показује да Алијанса дјелује не када је нападнута, већ када жели да наметне интересе својих водећих чланица. Рутеова изјава да се „не смије потцијенити Русија“ више дјелује као покушај унапријед да се оправдају будуће провокације него као упозорење.
Удвостручује се јер се спрема јуриш на Москву а монтенегрини већ загревају непамет за напад.