Ко су Лужички Срби: Упознајте нашу неуништиву браћу са сјевера

Лужички Срби су најмање словенско племе које живи у источном делу Берлина у савезним покрајинама Саксонија и Бранденбург, у делу Европе  који је кроз историја постао познат као Лужица. У питању је област југоисточно од Берлина према пољској и чешкој граници, која се дели на Горњу и Доњу Лужицу. Данас су практично збијени у долину реке Шпреје, иако су некада заузимали неколико пута већи простор. Има их ипак и у енклавама у источној Немачкој ван ове регије; поменућемо Шпревалд, на лужичкосрпском Блота (на нашем Блато), који је нешто северније од Лужице, у правцу Берлина.

Културни центар Горње је Будишин (историјски део Саксоније где су били повољнији услови за њихог опстанак), док је центар Доње град по имену Кочебуз. О томе више у наставку.

Део Лужице који се налази у  Пољској има свој центар у граду по имену Жаров, на пољском Жари, али су тамошњи Лужичани природно скоро потпуно стопљени са већинским народом; барем они што су остали, пошто су Пољаци после Другог светског рата већину протерали заједно са Немцима.Ми их често називамо Северним Србима, док Лужичани себе зову једноставно Србима : Сербја на горњолужичком, Сербy на доњолужичком; нас називају Јужни Сербy, Јужни Сербја. Нашу државу називају Сербиска.

Деле се на лутеранске протестанте и римокатолике; до Другог светског рата писали су готицом и латиницом, а после тога само латиницом.

Њихова централна културна организација која их окупља је “Домовина”, основана још 1912. године. Њени прокламовани циљеви су очување, развој, промоција и ширење њиховог језика и културе, националне свести, солидарности, традиција и региона. Симбол овог друштва је сребрна липа са три листа која пушта осам коренова, у црвеној шестокракој звезди неправилног облика. Њихова народна застава је плаво-црвено-бела.

Процењује се да их је тренутно остало свега 60.000, од тога су две трећине Горњолужичани а једна Доњолужичани. Шездесет хиљада тврдоглавих Срба који се и даље не дају, који се и даље опиру асимилацији. Звучи познато?

У каквој су вези са нама

На први поглед, сличност се састоји само у имену. Али, чим загребете површину отвара вам се дубоки трезор у коме лежи море пуно закопаног блага које са њима делимо. Дух бајки, приповетки, пословица, питалица и других народних умотворина, дух народње ношње, психолошка конструкција која се не предаје, само су нека од њих. Међутим, ово питање захтева много опширнији одговор, што ћемо најсажетије могуће покушати у наредним тачкама.

Кратка лекција из њихове историје

Када су тачно дошли на пределе око реке Одре тешко је утврдити, али су свакако били ту 500. године нове ере. Имена њихових племена ће вас звучати познато: Милчани, Ободрити, Љутићи, Велети, Гломачани, Стодорани… Ово је био многобројан словенски живаљ, чији је вођа жупан Дерван, односно дуx еx генте Серборум, у 7. веку пришао Самовој држави. Касније је дошло до спајања племена уз циљу одбране, али би се увек распали након окончања борби или смрти вођа попут Милодуха и Драговита; нису формирали своју државу и падали су као зреле крушке под Франке и остале Германе.

Ипак, храбро су се борили. Карло Велики је због тога установио посебну границу, “Лимес сорабицус”, и наредио да се “ако нападну Чеси подигне трећина војске, а ако нападну Срби онда сва војска“. Ово је трајало читава два века, а разједињени Серби су падали у ропсто једни по једни после тешких и крвавих борби. Поново питамо, звучи познато?

Већ у 12. веку почиње колонизација, и гомила Немаца почиње да се насељава на њиховим територијама. Било им је забрањено да живе у градовима, осим у предграђима и подграђима, где су могли да буду сукнари, тесари, рибари, али су све до 16. века имали и даље своје жупане, судије и своје заступнике на земаљским судовима. Нису имали сва права, али су могли да ступају у цехове.

Господари су их поклањали за ратна савезништва, размењивали, давали у мираз ћеркама: њихова је судбина као и наша – трагична. Није им било ништа боље ни када би били под Пољацима; феудализам је систем у коме властелин гледа само свој интерес и братство у њему не постоји: ни Русима под Русима до пре сто година није било боље.

Првобитно многобошци, немачки су их али и пољски завојевачи жестоко покрштавали.

1400. године долази до устанка будишинских занатлија које је предводио сукнар Петар Прузлица, Лужички Србин; они истерују председника општине, преузимају власт и заузимају складиште муниције, али је чешки краљ Вацлав ИВ угушио буну и вође осудио на смрт. Српски пастир Петар из Пшешица је нешто касније хтео да помогне протестантским хуситима да заузму Будишин али је ухваћен а његова глава уклесана изнад улаза у гробље Миклавшк, где су саграњени најзначајнији Срби из овог града.

У округу Лукова Срби 1548. године успевају да уведу своју самоуправу, поставе свог краља и укину кулук и данак, али је и ова побуна угушена. Следе Тридесетогодишњи и Седмогодишњи рат, Наполеонови ратови, Први и Други светски. Сви иду преко земаља Лужичких Срба, праћени кугом. После њих, десетковано становништво се суочава увек са колонизацијама Немаца, и са насилним асимилацијама и германизацијама. Не говориш немачки? Не можеш да се ожениш. Србин си? Не смеш да носиш кожне ципеле. У кући причаш српским? Смртна казна (дословно, добро сте прочитали; ово ипак није било опште правило). Хоћеш да живиш у граду? Заборави на своје порекло.

1794. године Срби под вођством Јана Чушке дижу устанак који Фридрих Виљем И напослетку у крви гуши. Речи вође устаника и данас одзвањају и изазивају језу: “Данас нисте власт ви, већ ми!”. 1846. године оснива се “Маћица сербска”, односно Матица српска.

Током нашег војевања са Турцима 1876. године један непознати лужички песник је написао песму у којој каже: “Преко гора, преко долина/ у даљину, све моје мисли иду к вама/ браћо мог народа”. Друга песма се зове “Ура Словенима.

Да ли сте се најежили?

1912. године оснива се “Домовина” као кровна организација која окупља на једном месту све остале. После и за њих погибељног Првог светског рата чинило се да долазе бољи дани у Вајмарској републици, али од тога није било ништа. Ипак, све је било боље од онога што је уследило када је на власт дошао Адолф Хитлет. , тог кобног 31. јануара 1933. године. Национални радници су расејани по целом земљи, или позатварани, или побијени, испред зграде Домовине спаљено је све што се у њој налазило, поново им је забрањено постојање.

И то су преживели. 1945. тражили су спајања свих својих територија и оснивање Лужичке Слободне Државе или прикључење Чехословачкој, али им то није дозвољено, иако је 300.000 људи у Прагу демонстрирало тражећи да им се да независност.

Потом је дошао ДДР, Немачка демократска република. Ово је историјски прва германска држава која је нашој северној браћи дала сва права и то им гарантовала посебним Законом о заштити културе Лужичких Срба. Основани су многи институти, културне установе, школе, итд. Међутим, после Другог светског рата на њихове су територије насељени Немци протерани из Судета, а дошло је и до повећане експлоатације површинских наслага мрког угља, који се налазио директно испод вековних српских огњишта. Налажост. То је довело до новог таласа расељавања у градове, а на њиховим је баштама, воћњацима и њивама никао гигант “Црна пумпа”.

За крај приче о њиховој прошлости ипак треба напоменути да је Лужички Србин Станислав Тилих, из редова Меркелове ЦДУ, већ шест година министар-председник савезне покрајине Саксоније, што је заправо функција председника владе ове федералне јединице. Велеобрт!

Какав им је језик

Оба лужичкосрпска дијалекта спадају у сопствену подгрупу западнословенских језика. Уместо да вас давимо лингвистичким информацијама које већини људи ништа неће значити, прилажемо видео снимак на коме можете чути како звучи њихов језик. Пре тога само ћемо напоменути да су се наша два језика раздвојила пре хиљаду и по година и да су за то време имали сепаратне путеве и другачије утицаје.

Каква им је култура

Њихова народна култура је изразито словенска, а приче, приповетке и бајке им невероватно личе на наше. Исти дух провејава, исте су тежње, исте су жеље, поуке; исти је тај мали човек који памећу и лукавством побеђује свог властелинског господара. Приложићемо једну кратку древну причу овог народа, “Шумска вила”, како бисмо вам најбоље илустровали о чему причамо:

“Крај пута између Вјелећина и Вотошевца налазило се врело које се ниједне зиме није замрзавало. Сваке вечери је на то врело долазила шумска вила да се воде напије. Утоливши жеђ, она би се опет враћала у своју шуму, где је на великом камену спавала.

Једном је кроз шуму пролазила девојка. Иде она, осврће се и гле – у шумском зеленилу седи жена. Запита жена девојку би ли хтела да је очешља. Девојка пристане. Зачуђујуће брзо и лако очешља она шумску вилу. У знак захвалности, насу јој вила пуну прегачу лишћа. Шта да ради, девојка узме лишће, иако је била незадовољна: како то да нешто боље не доби! Кад се мало удаљила, она узе те мрзовољно проспе лишће на земљу.

Поред ове народне културе Лужица је дала и много писаца, мислиоца и композитора. Поменућемо Јана Рака, декана Краковског универзитета и професора на Франкфуртском, који је живео на прелазу из 15. у 16. век; Каспара Пеукера који је био лекар а објавио низ радова из математике, астрономије, медицине и теологије; затим су ту Јан Бок, Хандрош Тара, Јуриј Лудовици, затим Фрицо Штемпел, Хандриј Зајлер, Михал Френцел, Јан Хорчански, Јуриј Пилко, Михаил Навка, Јакуб Барт Чишински, Бено Будар…

Писали су ови људи и романе од којих се многи и данас читају (попут “Бошчијег Сербина” и “Пролећних ветрова” Марје Кубашец, “Крабата” и “Како је стара Јанчова ратовала с властима” од Јурја Брезана; овај потоњи је инспирисао Брехта који је желео да напише драму по њој и да је назове “Српска мајка храброст” али га је у томе спречила болест), опере од којих се неке и данас изводе (рецимо “Јакуб и Ката”), и песме којима се и данас Лужичани напајају.

Било је ту и путописа попут “У царству Душана Силног” који је Мјерчин Новак-Њехорнски написао између два светска рата. Немојте мислити да је то све, далеко од тога; али простор нам не дозвољава да поменемо све.

Поменућемо међутим пар битних момената: први познати документ написан на лужичкосрпском језику је из 1530. године и ради се о заклетви будишинског грађанства; 1548. је године доњолужички викар из села Лубанице, Миколај Јакубица, превео по први пут Нови завет на језик свог народа; 1574. године штампана је и прва књига, а стотинак година касније и цела Библија.

Извор: Телеграф

Прочитајте ЈОШ:

Папа: Планета се не може циједити као поморанџа

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: