• Насловна
• Политика
• Топ 0

Ко стварно кроји судбину грађана Црне Горе: Руски амбасадор на тапету, западни намјесници изнад закона

1 min read

2 седмице ‎ ИН4С

Застава Црне Горе

Министарство спољних послова Црне Горе (прим.аут.) хитно је позвало руског амбасадора Александра Лукашика на разговор, уз поруку да је његово коментарисање унутрашњих политичких процеса „недопустиво“. Међутим, у овој држави је одавно успостављено правило да је мијешање страних дипломата забрањено – осим ако нисте: амбасадорка Квинте, хрватски министар спољних послова, европарламентарац, повјереник Брисела, функционер Стејт департмента, или било који пролазни западни политичар. А ако се знате са Томиславом Соколом – онда сте у рангу домаћег човјека.

Ресор којим руководи Ервин Ибрахимовић поручио је Лукашику да ће сваки будући поступак који се буде тумачио као притисак или непријатељско дјеловање бити предмет „адекватне реакције, у складу са међународним правом и дипломатском праксом“.

Од Другог свјетског рата до УН: Политички потомци нациста из Црне Горе поново уз своје ратне покровитеље

„Мијењање власти је мијешање – али само ако није западно“

Порука Министарства вањских послова да се о унутрашњим питањима Црне Горе не расправља из иностранства, звучала би увјерљиво да није у потпуној колизији са праксом која траје већ деценијама.

Док је руски амбасадор позван „на разговор“ због вербалне критике, бројни западни званичници годинама отворено учествују у креирању влада, кадрирају по институцијама, коментаришу и условљавају унутрашње одлуке – без иједне званичне протестне ноте из Подгорице.

Амбасадори као гувернери: „Демократија“ по мјери Квинте

Црногорска јавност већ дуго свједочи да се поједини амбасадори у Подгорици понашају као колонијални гувернери, враћајући на мала врата праксе које подсјећају на протекторат, а не на суверену државу.

Један од најпластичнијих примјера јесте дјеловање појединих западних амбасада у кризним тренуцима политичких раскршћа. Амбасаде, умјесто да посматрају, отворено тумаче, савјетују, усмјеравају и – што је најважније – притискају.

Карен Медокс или „која је влада прихватљива“

Амбасадорка Уједињеног Краљевства Керен Медокс, у духу „подршке демократским процесима“, преузимала је на себе улогу тумача најбољег модела политичког инжењеринга у Црној Гори.

Она тако посланицима након пада ДПС-а понудила двије путање: „ако посланици одлуче да формирају нову мањинску владу, то „може да функционише“ ако странке нађу „заједнички језик“ и вољу за компромис; као алтернатива – нови избори, уколико посланици процјене да је то „најбољи пут напријед“.

Амбасадорка, уз напомену да „не мисли да је један начин бољи од другог“, ипак директивно поручује да је кључно – да се „прати демократски процес“, а ако „прва опција не успије, да се покуша са другом“.

Тако амбасадор једне стране државе практично даје сценарио развоја унутрашњег политичког процеса, без икакве реакције МСП-а које се, у случају Русије, позива на „основне дипломатске норме“.

Америчка амбасада и кадрирање на Универзитету Црне Горе

Посебан преседан представља случај у којем је Амбасада САД јавно изразила забринутост због именовања никшићког пароха Николе Маројевића у Управни одбор Универзитета Црне Горе.

У објави на Твитеру, америчка амбасада је саопштила да су САД „забринуте“ због тог именовања, јер независне институције које „служе интересу јавности“, као што је државни универзитет, не би смјеле бити под „непримјереним утицајем било које религијске заједнице“.

У пракси, то значи да се једна страна држава отворено изјаснила о томе ко може, а ко не може да сједи у управном тијелу црногорске академске институције. Министарство – које је у случају руског амбасадора згрануто над „мијешањем“ – није нашло за сходно да макар симболично подсјети да одлуке о члановима Управног одбора УЦГ доноси држава Црна Гора, а не амбасада Сједињених Америчких Држава.

Рајнке протестује због критика на рачун Ђукановићеве медијске мафије, а прећуткује дугогодишњу хајку на ИН4С

Ескобар, Лајчак и „право“ да одређују ко може у Владу

У низу примјера тешког политичког мијешања издваја се и дјеловање Габријела Ескобара, специјалног изасланика САД за Западни Балкан. Иако је формално избјегавао да каже ко би требало да буде дио будуће Владе Црне Горе, Ескобар је врло отворено истицао ко у њој не би смио да буде – практично изопштавајући највећег конституента коалиције која је освојила највише гласова на парламентарним изборима.

Слично је и са Мирославом Лајчаком: формално у дипломатској мисији, а суштински са позиције политичког туторства. Коментари, условљавања, закулисни контакти и директни притисци постали су саставни дио политичког амбијента, до мјере да саговорници са терена отворено указују да „Лајчак и Ескобар данас имају моћ да смијене владу кад им се прохтије, да смијене предсједника Скупштине, да одређеним политичким групацијама забране учешће у влади, без обзира на подршку коју уживају у народу“.

Оно што Министарство данас замјера руском амбасадору – „отворено мијешање у унутрашње ствари“ – годинама се, када долази са Запада, третира као нормална дипломатска појава и „подршка реформским процесима“.

Амбасадори кроје Владу: Примјер мандата Милојка Спајића

Практични примјер како то изгледа у пракси јесте и период када је Милојко Спајић био мандатар за састав Владе.

Према информацијама које су кружиле у политичким круговима, тада су „екселенције“ мандатару веома отворено објасниле да је, по њиховој мјери, „боље имати и нестабилну владу са малим, али ватрено лојалним савезницима Мила Ђукановића, која ће држати Мандића и Абазовића ван домета, док би се на задња врата вратила група ‘Бемакс’“.

Тако је странцима препуштено да практично одлучују о томе ко је „прихватљив“, а ко није допуштен као дио већине – без обзира на изборну вољу грађана. Опет, без икакве реакције домаће дипломатије која се сада, у случају руског амбасадора, изненада позива на принципе суверенитета.

Хрватска дипломатија: Лекције, уцјене и ревизија историје

Посебно поглавље у причи о двоструким аршинима представљају односи са Хрватском и понашање хрватског министра вањских послова Гордана Грлића Радмана.

Хоће ли Црна Гора због скандалозних и беспризорних изјава Грлић Радмана упутити протестну ноту Хрватској, и зашто не?!

Морињ, Лора и покушај ревизије

Сам чин полагања вијенца и паљења свијећа код спорне спомен-плоче у Морињу, које се недавно десило, био је понижавајући гест црногорских власти. Али, изјаве које је том приликом дао Грлић Радман додатно су оголиле однос снага. Хрватски министар је, између осталог, поручио да „изједначавање Мориња и Лоре умањује жртве у Морињу“ и да „изједначавање кривице, а не улажење у праву истину, не доприноси јачању добросусједских односа“.

Узимајући у обзир историјске чињенице – да у Морињу, што је утврђено и у званичним поступцима, нико није страдао, да је ријеч била о привременој притворној локацији из које су сви заточени размјењени – док је у логору Лора, којим је управљала хрватска војска, документовано мучено и убијено најмање 21 лице из Црне Горе и Србије – овакве изјаве представљају класичан примјер ревизије историје и пребацивања кривице на Црну Гору и њен народ.

Истовремено, исти тај Грлић Радман није желио јасно да одговори на питање да ли је Независна Држава Хрватска починила геноцид над Србима, Јеврејима и Ромима, а у једном тренутку је чак тврдио и да „никад није постојао логор ‘Лора’“ – иако су злочини у Лори утврђени судским пресудама. Ниједног од ових навода Министарство спољних послова Црне Горе није сматрало повијен поводом да званично реагује.

Хоће ли Ибрахимовић експресно реаговати док Курти хапси због црногорске ношње?

„Срамота“ у Котору, али не и у Сплиту и Шибенику

Грлић Радман је, коментаришући одређене називе у Црној Гори, оцијенио да је „срамота“ што базен у Котору носи име по заповједнику страже. Оно што је у том моменту изостало из било какве дипломатске реакције јесте прост подсјетник да се у Сплиту и Шибенику улицама и трговима дају имена по људима из ратова деведесетих, који се у региону доводе у везу са најтежим злочинима и страдањем недужних.

Умјесто да се црногорске институције позову на принцип реципроцитета и достојанства, црногорски представници су – како оцјењује значајан дио јавности – „климали главом“ пред оваквим изјавама, прихватајући лекције као да долазе са вишег политичког нивоа.

„Јадран“ и значке: нота због симбола, а тишина због уцјена

Један, али не и посљедњи скандал у режији хрватске дипломатије тиче се школског брода „Јадран“ и – значки са његовим ликом. Република Хрватска упутила је протестну ноту Црној Гори јер је Министарство одбране осмислило ознаке с ликом брода „Јадран“ за потребе његове посаде. У одговору датом медијима у Загребу наводи се да такви потези „нису у духу добросусједских односа“ нити европских вриједности које је Хрватска дужна да поштује.

Симболички гест којим Црна Гора, као држава која де факто и де јуре управља тим бродом деценијама, обиљежава своју поморску традицију, за хрватску дипломатију постаје повод за нови талас условљавања. Хрватско министарство спољних послова затим најављује „детаљну анализу укупне војне сукцесије“ и изводи тврдњу да Црна Гора тобоже дугује Загребу више од двије милијарде долара.

Иако „Јадран“ никада није био дио хрватске флоте, већ је у моменту распада СФРЈ био стациониран у Црној Гори, гдје се и данас налази, регистрован и одржаван од стране Црне Горе, Загреб користи ову тему као инструмент притиска и условљавања европског пута Подгорице. Министарство вањских послова Црне Горе, међутим – не реагује. Нема ноте, нема оштре изјаве, нема позива амбасадору на разговор.

Томислав Сокол: Европарламентарац као политички активиста у Црној Гори

Додатну димензију мијешања у унутрашње ствари Црне Горе представља и ангажман хрватског европарламентарца Томислава Сокола. Сокол, који се у црногорској јавности помиње и као неко ко је политички и идеолошки блиизак радикално десним токовима, у више наврата је користио позицију европосланика да вријеђа и дискредитује црногорске политичаре.

Тако је потпредсједника Владе за безбједност, одбрану, борбу против криминала и унутрашњу политику, лидера Демократа Алексу Бечића, назвао „београдским полтроном“, јер у једној објави Демократа на Фејсбуку – како је тврдио – није јасно истакнута улога Хрватске у помоћи приликом гашења пожара у Црној Гори.

Спољна политика Црне Горе подржава покличе и позиве на убијање Срба? МВП нема храбрости да осуди поступке Хрватске

Иако је Бечић, како се наводи, више пута јавно захваљивао Хрватској на подршци, Сокол је наставио са нападима, градећи слику о себи као некаквом „моралном арбитру“ који одређује ко је у Црној Гори „проевропски“, а ко није. Истовремено, његови наступи носе печат грубих увреда, квалификација и политичке пропаганде, при чему у више наврата користи конструкције које се у дијелу јавности доживљавају као фашистоидне и сервилне према бившем режиму Мила Ђукановића. И у овом случају, Министарство спољних послова није сматрало потребним да реагује на чињеницу да један европосланик из сусједне државе отворено уређује унутрашњи политички дискурс Црне Горе, дијелећи домаће политичаре на подобне и неподобне.

Домаће структуре – најслабија карика

Оно што цијелу слику чини још суморнијом јесте чињеница да код дијела друштвено-политичких структура у Црној Гори постоји потпуно прихватање оваквог, како га многи виде, понижавајућег модела.

Случај позива руском амбасадору Александру Лукашику представља само врх леденог бријега када је ријеч о двоструким аршинима црногорске дипломатије.

Јер ако су изјаве руског амбасадора „непримјерене, недопустиве и супротне основним дипломатским нормама“, онда би под исту категорију морале да падну, између осталог и – јавна условљавања и „савјети“ западних амбасадора о томе ко може, а ко не може у Владу, притисци на Универзитет Црне Горе због избора чланова Управног одбора, ревизија историје и релативизација злочина у Лори од стране хрватских званичника, протестне ноте због значки са ликом брода који деценијама припада Црној Гори као и увреде и политичке квалификације које на рачун црногорских званичника шаљу европарламентарци из сусједних држава.

„Мазохиста“ Милатовић моли за понижење Црне Горе: НАТО да „васпита“ АНБ

Чињеница да Министарство спољних послова није ниједном реаговало на све ове случајеве, док је у случају руског амбасадора реаговало муњевито и драматично, шаље јасну поруку: суверенитет Црне Горе мјери се према томе ко врши притисак – а не према томе да ли је притисак уопште допустив.

А о томе шта комшије из Европске уније поручују и каква је њихова политика, прочитајте више:

(ВИДЕО) Усташко оргијање на подгоричким трибинама: Хрватски навијачи скандирали „Убиј Србина“ и „За дом спремни“

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: