„Ко сте, бре ви?“: Америчко писмо Србима и наш одговор њима откривају чудесно оружје „орлова“ на Мундобаскету

Кошаркашка репрезентација Србије биће најмотивисанија екипа на Светском првенству у Кини и то јер има једно оружје о коме други учесници могу само да сањају.

Да се разумемо, најпре: нама у последње време „нису цветале руже“ у кошарци. Не мислимо ту само на оне тужне моменте из 2017, када је чак 26 кошаркашких нада Србије одбило позив у нашу универзитетску селекцију (селектор Александар Ђорђевић је открио да су се неки правдали речима „већ сам отишао на море“), не, има и ових дана момената који нису за радост. Од тога да су наше две младе селекције изгубиле на европским првенствима од Британије, иако се до овог лета сматрало непристојним уопште ставити српску и британску кошарку у исту реченицу у којој има поређења, преко тога да су наследници првог тима први пут испали у другу европску лигу (стварно), па све до повреда које су уздрмале „орлове“. Капитен Милош Теодосић, чије „лопте имају очи“ је доживео пех на самом старту припрема, а онда су језиво страдали и лигаменти можда и највећег борца у националној селекцији, Драгана Милосављевића, због чега је заплакао и селектор Ђорђевић.

Дакле, увод баш и није савршен. Далеко од тога. Али…

Има ту, у овдашњој кошарци, једна ствар о којој други могу само да маштају. И, прича о њој стара је, ево овог лета, тачно сто година.

У јануару 1919. године је у онако израњавану, малаксалу, победничку али потпуно разрушену Србију стигло једно потпуно невероватно писмо.

Спортско.

Ту малу краљевину амерички генерал Џон Џозеф Першинг, главнокомандујући војском САД у Европи, само два месеца од краја Великог рата, позвао је на несвакидашњи спектакл: Савезничке игре.

„Какве игре сад?!“, мора да су се питали у нашем генералштабу, на чијем је челу, као начелник Штаба врховне команде био војвода Живојин Мишић.

Позив је био за нешто дотад невиђено, а никад касније ни поновљено – олимпијске игре за војнике који су на победничкој страни учествовали у светском рату.

У њему је писало да ће од 22. јуна до 6. јула те 1919, на новоизграђеном „Першинг стадиону“ у Паризу, капацитета 20.000 гледалаца, учествовати 29 нација, да ће бити 26 спортова, све онако, лепо, као да су праве Олимпијске игре. Осим што су ове биле за савезнике. Тачније, за војнике и њихове официре. Једини услов за учешће је био да се на питање „Јеси ли се борио у Великом рату?“ одговори потврдно.

И сад треба једна таква, готово сатрвена земља, да иде да на некакве спортске Игре? Војничке притом, а нама десетине хиљада војника рањено, неки од њих нису кућу видели малтене од 1912, неки од њих без очију, многи од њих без руке или ноге…

Вероватно би свако други сем оног који је тада био начелник генералштаба написао одговор „Хвала, неки други пут ћемо, не сада…“.

Само, војвода Мишић није размишљао тако.

Одговорио је писмом чувеном колеги Першингу да ће Србија, ипак, имати своје представнике на Савезничким играма у Паризу.

Али, није послао тамо војнике да се такмиче.

Послао је 59 њих који су, пре него што је Велики рат почео, и пре него што су у њему и поред свих страхота победили и преживели – побеђивали најпре сами себе

Послао је војнике и официре који су се пре Првог светског рата у соколским друштвима, кроз гимнастичке вежбе, надметали са собом. Са својим слабостима.

И, заиста, иако свет баш није био сигуран да ће се то десити због тога што је у питању земља која је највећу цену платила у највећем рату који је дотад историја познавала – Срби су учествовали на Играма.

Нису баш могли да рачунају на најјачи састав. Један Војин није могао да дође, погинуо је на Кајмакчалану, иако је био врсан „соко“ пре рата, један од оснивача соколског покрета у Крагујевцу, победник у скоковима у воду у оквиру соколског надметања 1910. на Савском мосту у Београду. Можда га знате као Војводу Вука. Уз тог Војина Поповића није било на „Першинг стадиону“ ни капетана ИИ класе Васлија Васиљевића, члана управе нишких сокола, пао је у борбама 1914. Није могао да оде ни мајор Драгутин Гавриловић, чувени бранилац Београда 1915, и сам поносни члан соколова, а стар је за Игре био и чувени „соко“ Војислав Живановић, начелник штаба 2. армије на Солунском фронту. Неки нису могли да иду пошто су изгубили вид јер им је срце увек видело слободу, други нису могли јер су остали без ноге у неком јуришу…

Ипак, Србија је учествовала. Али, није се такмичила, већ је послала екипу која је заједно наступила, показавши свету ко смо, заправо. Они који се не такмиче против других, већ другима показују шта знају, а својима – колика их је то снага љубави до свих тријумфа носила.

На тим чудесним Савезничким играма, на којима је било десетине спортова (и један необични, „прецизно бацање бомби“; шта ћете, рат само што је био готов, а учесници су стварно били војници и официри), тих 59 српских сокола је отишло – решено да наступи за све оне који нису с њима ту. И, својим чудесним наступом задивили су и све остале актере Игара и све гледаоце који су се испрва питали „Који су сад па ови? И шта ово раде?!“. Задивили су их све – снагом духа и вештином увежбаних тела.

Притом су све радили као један.

Са мислима ка земљи коју представљају. Ка онима који више нису ту – а као да су ту. Свако се борио са оним што је њему лично најтеже. И, ту на највећој сцени – побеђивањем себе самог, заједно са оним до себе, показивао је и свету и оним својима који су их из „оне ложе горе“ гледали, да нису заборавили да само ако су сви као један – имају неке шансе.

Тог дана, на „Першинг стадиону“, заједно су вежбали и Арамбашић и „прецртани“ Поповић, и Атанацковић и одсутни Васиљевић, и Борота и чувени Драгутиновић, и Брадић и стари Живановић. Тај савез душа, оних некадашњих и онима на којима је свет остајао, био је и остао печат који се протегао до данашњих Мундобаскет дана.

Јер, можда ми нећемо имати „лопте које немају очи“ у Кини. Али, ми смо и без очију побеђивали. Можда неће бити на паркету оних са покиданим лигаментима. Али, ми смо се и без ногу представљали свету оним што имамо. Можда су нам клинци испали у другу лигу. Али је већ следећа по старости генерација притрчала и рекла „Еј, дешава се. Без панике, ту смо. Чувамо нит“. И освојили су европско злато.

Тада, пре тачно сто година, и сада, сто година касније, побеђивало се – снагом духа.

Тимским духом.

Зато, свете, када крене „оно право“ сад у Кини, неће они момци у плавом да играју само за себе. Неће ни против тебе. Теби ће само да показују шта знају. Играће се са тобом – пред твојим очима, али и очима целе планете. И оне небеске ложе у којој су професор Николић, Ранко Жеравица, Радивој Кораћ…

Играће – за своју душу. И за све нас који нисмо на паркету. И за родитеље који су се одрицали да би се дечји таленат умножио. И за другаре из краја, са којима је све почињало. И за прве тренере, од којих су се основе училе. И за комшије. И за претке, чијем таленту су се дивили, па пошли њиховим корацима, чувајући ту нит, од прошлих до ових времена, да би они који долазе имали на кога сад да се угледају.

Нисмо ми, свете, заборавили ко смо, колико год нас отписивали. Овде је нестварна асистенција ствар кућног васпитања. Овде се чудесна одбрана подразумева као „добар дан“, јер се од малена учи да се брани оно што је важно. Овде је шмек у игри одраз интелигенције, али и тактике на табли на којој годинама већ пише „Срби лудаци“ јер је планети ненормално оно што се овде подразумева.

И, то је није све. Ту је она нестварна несебичност, када те отпишу јер су јачи. Ту је борба, када помисле да треба да се предаш, јер то би свако други урадио. Труд, јер се без њега жеља ни не осмишља. Мудрост, јер само слушањем оних који су тим стазама већ прошли, нема фрке у глави чак ни кад је стварно фрка.

Е, онда креће тај заједнички јуриш. Од ког стрепиш, јер га ниси видео одавно. А ова екипа, из земље у којој је патњи било превише и за филмске приче, у којој су страдавала и колена због Србије, и остајало се без „лопти са очима“ због ње, екипа из баш те земље се – баш због тог заједничког јуриша и окупила.

А опет, овде ти је, свете, још увек највећа снага тај савез душа. Нас некадашњих и нас садашњих. Такви стижемо, колико год да смо израњавани којечиме ових минулих година. Не да би с тобом такмичили. Већ да би ти показали шта умемо. Баш као што си на „Першинг стадиону“ пре тачно стотину лета остао затечен.

И, дај, судија… баци ту лопту већ једном.

Стигли „отписани“.

Сад ћеш да видиш шта је снага љубави.

(Блиц)

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: