Ко се то уплашио митрополитове бесједе? Грађанисти одмах пошли у ровове

Чим се митрополит Јоаникије огласи — било гдје, било када — активира се већ позната матрица: појединци из медија и политике, приучени и често недоучени, захтијевају да се неко “огради”. Овога пута, мета је градоначелник Будве, јер се није “на вријеме” дистанцирао од изјава које је митрополит дао у Лијевче пољу, гдје је говорио о историјском јунаштву сердара Јанка Вукотића. А ако се не дистанцирају од митрополита, онда се ограђују од изјава патријарха.

Наравно, овај напад није усмјерен на конкретан историјски догађај. Нико се од нападача неће позабавити архивском грађом, научним контекстом, нити сложеношћу трагичних времена. Оно што их занима је једноставно — политичка употреба Цркве. У земљи гдје већина не разликује Васкрс од Божића, а литургију од парастоса, свако се осјећа позваним да даје тумачења ономе што не разумије. Шта је митрополит рекао, како је то рекао, да ли је смио уопште говорити — одједном постаје питање око којег се ломе медијска пера и твитује морална супериорност.

Посебно је симптоматично што се на удару увијек нађу они који нису рекли ништа. Није важно што градоначелник Будве није изјавио ништа спорно — важно је што није изрекао оно што медији хоће да чују. Међу нападима наводних либерала и „европејаца“ више се не прави разлика између слободе говора и обавезе да се понови идеолошки шаблон. То више није критика — то је условљавање, политичка уцјена: ако не понављаш наше реченице, изгубићеш функцију.

Једнако је жалосно и то што медијски активисти очекују од политичара да тумаче историју — и то искључиво кроз призму комунистичких флоскула и антитрадиционалног рефлекса. Историја се своди на популистичке ознаке: четник = злочинац, партизан = светитељ, митрополит = опасност. Цјелокупно разумијевање прошлости редукује се на идеолошку подјелу из 1945. године, као да је вријеме стало.

Но, највећи парадокс је у томе што највише буке око Цркве праве они који с њом немају никакве везе. Не иду у њу, не поштују је, не познају је — али први устају да одреде ко у њој шта смије да каже. Можда зато што једино тако могу бити „изнад“ нечега што дубоко презиру и не разумију. Црква је, за њих, остатак једног „мрачног времена“ које никад није заиста прошло — а све што их подсјећа на ту упорност народа да вјерује, памти и слави своје, доживљавају као пријетњу.

Зато није митрополит проблем. Није ни градоначелник Будве. Проблем је народ који се не одриче своје историје и вјере по наруџбини.

А можда би, умјесто да траже ограђивање од Цркве, приучени политичари и медијски ментори требало да се ограде — од своје површности. То би било поштено.