Ко се то тамо прчи

Пише: Максим Драшковић

Мора се признати. Храбро, кочоперно и изазивачки – нема ту шта. Она што је истрештила оним сијевајућим очима, а пред пуном скупштином витезова, јуначки зачика – ко је тај што би да се прчи у сред земље Карадага? Ево мене, а ето њега! А и биљега је ту! Ово је моја родна груда!

Па шта? Тако и треба. Тако се брани отаџбина. Да јој не баста, не би. На своме је ограшју, а и вучјак је ту, за сваки случај. И оне страже – не знам како их зову, мораћемо питати Пурка и Јевришу. Што да не зачика нас кад је зачикала и европског комесара? Како да не!? Прохтјело се и њему да се прчи, па наћулио уши, устурио нос па мркоће. Чик, ако ти баста, комесаре! Умије се још понеко прчити.

Стварно, ко се ту боље прчи? Комесар, или она? Мислим да је комесар ипак европски човјек и да би то каваљерски одвагао. Е, тешко нама! Погибосмо од самих себе. Кад сам чуо да онај Пура неће да гласа за мандатара и владу, три дана и три ноћи нијесам могао ока склопити, а камоли дремнути. Каква је то влада коју он не гласа и подржава? Како онда свијет да је призна, мрчом се мрчили? Е, вала професоре Здравко, није здраво ни ово што Ви чините! Те се крстите, те крст и тробојку љубите, те помињете Бога и идете у цркву, те помињете Црну Гору својих предака, те изговарате ЕВРО, а хоћете да нас водите у Еуропу, и то са апостолима – што је много, много је, професоре. И све то радите у сред Карадага. Таман смо се били лијепо запутили, а Ви нас враћате вјери и прецима.

Али, вратимо се и ми, из ове чемерне шале и ироније, у ову нашу злехуду стварност. Језиво је било ових дана и мјесеци слушати и гледати како једног честитог и добронамјерног  човјека и жртвеника разапињу на крст прије него што је и започео своју мисију. А најболнији су ударци од ближњих својих – очекивани ударац мање боли. Не знам никога честитог који се, слушајући сва та богохуљења, није посрамио од свих других народа и вјера, који су, рекло би се и с правом, свему томе ликовали, сладили се нашом несрећом и понављали ону – не дај, боже, да се власи сложе. Читава једна офанзива острашћених и беспризорних напада на човјека који нас је, заједно с вјерним и, у ових претходних тридесет година ојађеним народом и свеукупним народним покретом, предводио до историјске побједе и претпостављене слободе, остаће као један мучан и ружан печат. Служиће сваком злонамјернику као уклин и прекор како смо ,„сложни“. То нарочито морају знати они из назови нашега табора, који су и овога пута политички остали у животу преко грбаче српскога народа, и још, ни мање ни више, постали власт, па, умјесто да се притаје, сад остварују себичне личне интересе, подмећући клипове под крила ове величанствене побједе. А добро треба да знају да без народног покрета не би ни опепелили.  Поједини су чак, у минут до предаје изборне листе, мучки и лицемјерно одбацили неке, па иако мале, патриотске странке, попут Демократске српске странке, због чега би требало да се постиде од оних који се и с Неба радују овој побједи.

Сад некима смета што, мандатар, а сад већ и премијер, свој тим назива тимом апостола. А шта је ту чудно? Па „апостол“ значи, господо, „онај који је послат“, а ови наши „апостоли“ послати су управо од народа. Наравно, заједно са свима који су били на листи, јер ће и сви они доћи на одговарајућу позицију, па стога нико не треба да буде похлепан и себичан и ову, тешко више поновљиву прилику упропасти. То уосталом, ако смо вјерујући људи, дугујемо Оном који је један од најзаслужнијих за ову слободу и који, прије него што је у назорје Лучиндана обрадовао Небо и Господа, а нас на земљи растужио, није ни слутио да ћемо се овако отимати око царства пролазнога. Препороди нас, Господе, на добро, слогу и саборност, амин!

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: