Ко реструктурирање Игала завија у обланде

Пише: Перица Ђаковић

“Имамо план како ћемо Институт Игало извући из проблема, нема приватизације ни продаје. Претресли смо све опције и стручњаке и ово је једина реална идеја. Ово је оно што смо ми могли да урадимо, ми смо одвојили значајна средства у буџету за наредну годину. Сада је одлука у рукама Скупштине акционара, која мора да потврди план реструктурирања” – саопштио је прије неки дан премијер Милојко Спајић на прес конференцији на којој је представљен Предлог плана реструктурирања Института “Др Симо Милошевић” за који је констатовао да је “урађен на свјетском нивоу”.

План реструктурирања Института “Симо Милошевић” урађен на свјетском нивоу и нећемо га приватизовати, саопштио је премијер Милојко Спајић на конференцији за медије на којој је представјен Предлог плана реструктурирања тог института.

Само два дана касније јавност је добила другачији поглед на рјешење судбине Института који је био доведен до ивице стечаја. “Ми смо против продаје прве фазе. Нећемо дати сагласност за то. Мислимо да постоје вјеродостојни алтернативни сценарији који могу обезбиједити спас Института. То је износ од 28 милиона евра које су они процијенили да ће за тај новац продати Фазу I, Главну зграду, солитер и Е одјељење…” – изјавио је највећи мањински власник Института Игало Жарко Ракчевић.

Ко је овдје у праву и ко говори истину, питају се с правом грађани, прије свега Херцег Новог али и Црне Горе.

Прије него што покушамо да разјаснимо тренутну ситуацију, да подсјетимо јавност да је јединствени бренд здравственог туризма, Институт Игало (изузев резиденције Јосипа Броза), градила искључиво привреда Херцег Новог, уједињена у тадашњи СОУР Бокакомерц, што из властитих средстава, али већином из кредита домаћих банака. Држава Црна Гора практично је стајала све вријеме по страни, као уосталом за сва привредна дешавања у овом граду, све до деведестих, до транзиционих година, када се укњижила на већински пакет акција ове установе. Да подсјетимо да је и раније руководство ове здравствене установе спас Института видјело у отуђењу неких његових дјелова, прије свега Титове виле, напуштеног Дјечијег одјељења, али никако Прве фазе (што сада спомињу “спасиоци” кроз програм реструктурирања).

Сваки покушај отуђења имовине кроз директну продају или фамозну приватизацију Инситута, наилазио је на зид отпора код грађана овог најзападнијег нам града који је, и то треба искрено рећи, привредно уништен у транзиционом периоду (нестали су привредни гиганти попут Првоборца, ХТП Боке, златне финансијске коке Поморског саобраћаја, ПКБ-а, Мјешовитог, Винопромета, Бродоградилишта Бијела, РВИ-ја, Болнице Мељине, Херцегновске банке…), и умјесто да уздају, што би народ рекао, “у се и у своје кљусе”, гледају и чекају мрвице помоћи из републичке касе. Кажем, могли су Институт продати људи из ранијег менаџмента (као што су Косово могли предати претходници), али се нису усудили, јер Институт је ипак привредна “светиња” не само овог града и његових грађна.

Свака част знању економских зналаца са подгоричког факултета, али ипак питање за премијера и његове сараднике: зашто су у свом обраћању јавности прећутали (да ли случајно или намјерно?) могућност било какве продаје објеката Института, зашто ако је такав план и једина могућност извлачења ове установе на зелену грану то нису јавно саопштили. Чега су се прибојавали у Влади, да кажу брк у брк оно што намјеравају. Да ли је у питању куповина времена и гласача јер Херцег Нови ће до маја на изборе, не знам, али према запосленима у Институту и грађанима Херцег Новог ипак је било фер рећи истину, а не завијати је у обланде, јер истина се кад тад сазна, а овога пута само који дан касније ју је саопштио мањински акционар Ракчевић, који је, истине ради, већ одавно заинтересован за приватизацију овог гиганта здравственог туризма који уз људе, објекте, има и велику и не јефтину некретнину.

Оно што је некадашњи политичар и успјешни привредник Ракчевић рекао, а са чим се ипак сви слажемо, јесте и да Институт “Др Симо Милошевић” мора да живи и ради зарад здравља грађана Црне Горе и мора наставити да пружа наду, опоравак и живот онима којима је потребно.

Када је ријеч о Институту у Игалу, чије су услуге радо користили поред наших и грађани Скандинавије (највише Норвежани), а и региона, чудно је да око тог питања за сада још нисмо чули челне људе града, насљеднике оних који су Игало и стварали.

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: