Ко посрне мудроват му бране!

Пише: Илија Р.Миљанић

Живимо у времену, гдје туга сваког упозна, а срећа мало кога? Проклество, ујздурма, зауздавање паметара, надвила се владавина „ђаола“ у континуитету двадесетог вијека од којег пукоше и душа и тијело, последњих изданака прегалаца са „катуна“.

Ово посрнуће, опјанило и „малени Монтенегро“, гдје не помажу ни прегаоци вјечног поимања који су зборили и творили од „луне до вебе“, дивне стихове из Горског Вијенца и народног плетива од Косовског боја и Карађорђевог прегнућа, којему се је и чувени војсковођа Наполеон Бонапата исчуђавао и дивио, шта може да уради српски сељак из Тополе?Некада је био понос бити Црногорац златородне династије Петровића, а данашњи монтенегрин је испуцала трска у мочвари без капи воде.

Посрнућа, захватила већину породица, које ни „кукуријек“ (биљка која обара „ата“ у налету ничу гдј) спасити не може? Управо Монтенегрија се преврће са покушајима ваздизања, али „Косовски божури“ не дају мира, ничу и опијају страшном аромом, док Владика Данило силно лелече на суморном мрамору, Орловог крша и показује Владаоцу Монтенегра да престане са посрнућима, који немају лијека већ вјечног застиђа и лелека за оног ко иоле више образа има, данас образ прешао у „помаду“ без цијене? Одар, Цветог Петра Цетињског код „бастиље мозгова“ обрнули према Римском тргу и тако изврнули вјечну заповијест Светитеља: „Црногорци, вјерујте у Бога и Русију“.

Владаоц Монтенегра са „ситном послугом“ одплива до Свете столице и пољуби прстен Кардиналу са свитом тадашњх послушника-Свето од Кумровца, полетни Лукшић и друге „кадије“ уз плесни ансамбал: „јао за навијек“, злогласне британске краљевске ложе? Ево дође вријеме да се родише „изванђеле душе“ са богохулством, које одскачу од Витлејема, са сузама од Атомске Горе до Васељене.Камен у Камен Гори (Црној Гори) је „изумбат“ и нема више тајне звоњаве, која је у сваком тренутку стварала симфонију вјечене православне везе источног ткања и плетива.

Енглеска ложа се враћа поново на 1924. годину и ранија времена, да заудара и прокламује, коминтерска самоубиствена времана православља, од којег такозвани, Горњи дом- Дом лордова, даноноћно планира монструозне планове који су погубни од Аустро-Угарских и Њемачких аспирација.Иста та ложа је инсталирала неуништивог Тита за српски народ, који је са сарадницима спржио православни род на простору еx Југославије.Присјетимо се само шта је све осмислио тадашњи црногорац Милован Ђилас,први Титов послушник и на крају га „згодни Срби“ саранише у Биограду у Алеју великана,са говорима хвалоспјева из кухиње „комитета“, уз опаску да је био „потроњачки Србин“ који је рашћерао све, са циљем да спржи родницу Срба- село, извор прегалаца и паметара који су проносили славу свеукупном српском роду. Са извињењем на упокојене у Алеји, тужно, отужно, жалосно са наметом проклества?

Српски драгуљ десетерца, Радован Бећировић рече: А Енглеска бездушница тешка, нехће Црној да поможе Гори, и то кад је било бити или не бити, само мувља памет се може надати у краљевску ложу Лондона, која држи отровну стријелу за све оне који нијесу посрнули до „пузофилије“ са трајним обољењем „маленог гуштера“ од змијског отрова.

Потражимо дозволу од вјечних Црногораца да поновимо следеће: Осмајлијско освајање је „малено“,Аустроугарско и Њемачко крволочно, док је бродолом последњих 27. Љета, безумље од којег сви славни прегаоци утонуше, док тужбалице од Ловћена до Дурмитора наричу без престанка.

Још понеко- лакопузећи, умишља да је жив а у пракси је нежив, јер му је пред очима све црње од црњега: ђаволи завладаше, тужиоци зацрнише, Владалац помрачио све од Адама и Еве, а послушници просутог мозга са више црних палица у рукама, шибикају једни друге до подне, а од подне кад се добро наједу и напију џабане, и кад почну очима да преврћу, људи не промашују и ето јада големога само се чује удри мушки да нико жив не претекне.

Ево се и судови више ништа не питају, добили примат међународни планери, а домаћи да посматрају као птице селице, заиста окупација Монтенегра.Неки не смјеше прочитати наредбу у кабинету, већ тумарају по ходницима и усмено шапутају и разматрају наредбу капитулације домаћих судова и вјероватно чекају Тупањанин Новака да им кроз народни баснослов преведе снове Судског партнерства за мир у мраку Монтенегрије. Бањском падиши и „дукљанском капетану“,творцу нове латиногорице-чиргилице то неће бити претешко, можда се изврне на леђа са нова три азбучна слова од којих се и незнавени стиде. Један угледни а богами свјетски неуропсихијатар, прије неки дан каза за Тупањског Новака- не мисли он, оно што каже? Дукљан Новак, застиђа нема, куди Династију Петровића и протрча кроз Црногосрску хронику коју још нико није ни узео у руке ,јер „проклета авлија“ неда и шаље све оне који би је пипнули „повампирени омот“ да трче почасни круг иза Сињега мора али не и назад………..?

Књаз Данило на Орловом кршу не дава свијетле зраке, Владика Раде спалио Горски Вијенац –библију нашега рода са посветом вјечном, Вожду Карађорђу.Славни пјесник и Владика Раде Томов Његош II у мемли мраморне катедрале, црвеног хрвата Мештровића, Тита, Моше, Вељка, Ђиласа, Јове Капе и друге клијантеле са Камен Горе.Владика и пјесник, плаче раширених руку и зове своју милу мајку(познато да сузу није пустила за одлазак свог сина у Небеско царство) да га окријепи ловћенском водицом и коначно му досадашњи властодржци, испуне завјет вјечне зубље, коју је оставио у аманет свим црногорцима?Обурдале, колијевке мајчиног млијека чекају васкрснуће и да коначно опет врх Ловћена закити прелијепа капела у којој ће Владика Раде да вјечно твори и збори уз струне гусалах, кајно некада и да даноћно рецитује: Горски Вијенац,Лучу, Српско огледало, све док посрнуће код црногораца не излијечи у вјекове и заувијек и поново ће их задојити, Млада Гојковица, која кријепи без престанка млијеком Косовског завјета и Небеске Русије.Тако ће Срби са Немањине Обале, Скадра на Бојани, цијеле Шумадије, Свих крајина и Родног нам Косова, исплести од несаломљивог витког прућа од Сибирских бреза вијенац вјечне браће који највише воле себе али и не мрзе друге. Путеви лудости и бестидног интереса ће се обурдати заједно са ништавилом безумља и посрнућа и коначно Светосавље надвладати вријеме ђаовлских друштвених мрежа од којих се човјекова глава располућује у таштине повампирења са исходом неизлечиве, аномије и анемије.

На крају опет вјечни пјесник, Владике Раде:
Шта је човјек а мора бити човјек,
Тварца једна те је земља вара.
А за њега ,види, није земља.
Је ли јавље од сна смућеније?
Име чесно заслужили на њој,
он је има рашта полазити;
а без њега-у што тада спада?

„Циљ науке није да упути у бесконачну мудрост, већ да ограничи бесконачне погрешке.“ (Bertolt Brecht)

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: