• Насловна
• Политика
• Топ 0

Ко плаче за Србима? На РТС-у „геноцид у Сребреници“, мајке Братунца невидљиве

1 min read

2 седмице ‎ ИН4С

Поразно је, али истинито — у програму уживо на Радио Телевизији Србије, јавном сервису који финансирају сви грађани ове земље, ових дана чули смо формулацију да је у Сребреници почињен геноцид. Изговорила ју је Вилдана Селимбеговић, главна уредница сарајевског листа Ослобођење, уз напомену да се ове године први пут обележава „Међународни дан сећања на геноцид у Сребреници“.

Оно што је неупитно јесте – да такав наступ, и то на националној телевизији Србије, није само спорна интерпретација историје, већ директна политичка порука, чија је сврха да се српски народ трајно жигосе као геноцидан. Да ли је то улога јавног сервиса?

Све је још шокантније ако се има у виду да РТС ниједном речју није одговорио, нити понудио барем симболичку равнотежу – да помене хиљаде убијених Срба у Подрињу, Братунцу, Скеланима, Кравици, као и више од 3.500 српских цивила које су снаге под командом Насера Орића убиле у околини Сребренице од 1992. до 1995. године. И шта је то, ако не организовано етничко чишћење?

Јавни сервис ћути, а жртве вапе за истином

Да ли је иједан уредник на РТС-у у последњих 30 година позвао члана породице страдалих из Братунца, Кравице или Средњег Подриња да сведочи о покланој деци, запаљеним кућама и несталим цивилима? Да ли је икада обележен Дан страдања Срба у Подрињу? Да ли је икада реч „геноцид“ изговорена у вези са страдањем српског народа у Хрватској, на Косову и Метохији, у Сарајеву, Јадовну или у Другом светском рату у Јасеновцу?

Одговор је једноставан: није. Али зато када западни политички центри, подржани од појединих кругова у Сарајеву, траже да се „геноцид у Сребреници“ институционализује као глобална истина – онда се јавни сервис Републике Србије спремно отвара за такве наративе. И то без икакве реакције, контекста или провере.

Историјски релативизам као политичко оружје

Судска дефиниција „геноцида“ у Сребреници, коју је донело неколико судских већа Хашког трибунала, била је предмет бројних критика водећих правних и војних експерата. Остаје чињеница да се злочин у Сребреници догодио – и он заслужује поштовање према жртвама. Али термин геноцид, у контексту где није било плана истребљења народа, већ војне освете након дугогодишњих напада на српска села, није само спорна правна квалификација — већ дубоко политичка етикета.

С друге стране, страдање Срба у Хрватској у операцији „Олуја“, злочини над Србима у Сарајеву, или етничко чишћење у Дечанима, Гораждевцу и Клињи — никада нису добили ни минималну квалификацију геноцида. Тиме се гради свет у којем постоје „више“ и „мање вредне“ жртве.

Паралела са Томпсоном и двоструки стандарди

Док се у Србији — и то на сопственом јавном сервису — жигосамо као „починиоци геноцида“, у Загребу се хиљадама окупљају на концертима Марка Перковића Томпсона, који пева песме у којима се слави логор Јасеновац и позива на клање Срба. То се доживљава као израз „музичког укуса“ и „уметничке слободе“. Где је ту Европа и где је ту осуда говора мржње?

Србија је данас једина земља у региону у којој се на јавном сервису, без противмњења, допушта квалификација „геноцида“ у Сребреници, док истовремено не постоји медијски простор за мајке Братунца, породице погинулих српских војника, ни сведоке зверстава над српским цивилима.

Истина је једна — или није истина

Јавни сервис није место за политички програмирано кајање, него простор за истину, за све жртве, и за све гласове. Ако жртве нису једнако вредноване, онда ни правда није права. И онда нам ни Европа, ни УН, ни њихови „дани сећања“ не значе ништа — јер не постоји мир без истине.

А онај ко у Београду прича о „геноциду у Сребреници“, а никад није заплакао за српском децом из Кравице — тај не говори у име правде. Тај говори у име политике.

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: