Ko Lazar, ko ne-lazar

Piše: o. Darko Ristov Đogo

„Sjećaš se, prošle godine smo služili u Zagrađu. Otac Arsenije i o. Lazar i ti si načalstvovao?“ kaže mi naš đakon i moj brat Mladen.

Znam. Služili u Zagrađu. Kod hercega od Svetog Save, Stjepana. I kod oca Lazara.
I dok vadim čestice jutros i pominjem nepregledna imena, na listićima, u pomenicima, imena na pomenicima duše, imena onih za koje se brinem, imena onih koji ne pričaju sa mnom, imena onih kojima je pomoć potrebna, imena upokojenih davno i onih juče, dok se sjećam te Lazareve subote – i oca Lazara, u pamet mi dolazi moja gimnazijska profesorica biologije, Ljuba Granzov. Važila je za zahtijevnu profeosricu: tražila je da znaš i taksonomiju i fizionomiju i obavezno latinski naziv. Odgovralo se samo jednom, kad te ona prozove, na nepoznato, i tada si morao sve da znaš. Ako nisi spreman, makar odlikaš bio, nije bilo lako doći do sljedeće prilike da odgovaraš.
– Profesorice, mogu li sljedeći put da se javim?
– Danas, sutra, moj Đogo, ko živ – ko mrtav.
Mislili smo, sa tih 16 ili 17 godina, da je to samo način da nam se kaže da nije sigurno da li ćemo stići da odgovaramo. Kasnije nas je život učio. Nama je teško da se pomirimo sa jednostavnom istinom odgovora prof. Ljube. A tako jeste.
Što ne znači da je istina o prolaznosti, o našoj krhkosti, jedina istina o životu. Recimo: prof. Ljuba će mi do kraja života ostati u pamćenju kao neko koga sam zamolio da mi kupi neki školski slovar rusko-srpski, na sajmu knjiga u Beogradu. Dolazi prof. Ljuba i donosi mi Stankovićev izvrsni i preskupi Rečnik rusko-srpski, knjigu koja mi je i dan danas nezaobilazni uvid u značenja riječi dva jezika duše, na kojima sanjam.
Dakle: nismo mi samo bića koja mogu sutra da odu pred lice Hristovo. Nismo samo oni koji mogu da dožive sudbinu tri sveta Lazara: onog ubogog, onog četvorodnevnog, onog kosovskog. Ili našeg oca Lazara. Ili oca Lazara Ostroškog, koga znam samo po blijedom sjećanju i pričanju. Valja postati Lazar.
Jer danas, sutra, ko živ, ko mrtav. Ko Lazar, ko ne-lazar.
A Lazar – Lazar je živ. Ne može Lazar – ni onaj koji je stradao, ni onaj koga je Hristos naročito volio, ni onaj koji je izabrao Carstvo nebesko na Kosovu – biti mrtav. Ni otac Lazar. Pomalo, ili malo više, onaj nalik na svakog od lazara.