Ко ће „спасти” насеље Церак виногради?

Пројектант насеља Миленија Марушић апелује на надлежне да се пробуде и поправе све што је на том културном добру урушено, надограђено, нападнуто дивљом изградњом…

Кровови прокишњавају, фасаде се круне, олуци пропадају, градска предузећа када изводе радове остављају раскопане улице, не водећи рачуна о културном добру – насељу Церак виногради, које је, са 92 хектара заштићене површине, препуштено само бризи станара. Ово је део проблема са којима се суочавају житељи једног од три европска насеља савремене архитектуре које је од 2019. заштићено, а надлежни су већ две године неми на апеле архитекте Миленије Марушић, пројектанта Церак винограда, да се позабаве малим градом са око 15.000 становника.

Зато ће скуп предстојећег четвртка у Културном центру Београда, у оквиру 16. Београдске интернационалне недеље архитектуре, бити још једна прилика да се, пре свега, шира јавност упути у стање комплекса у општини Чукарица.

– Сврха визуелног подсетника „Насеље Церак виногради, културно добро Републике Србије” јесте да се скрене пажња на прво еколошко насеље у Београду и да се надлежни пробуде како би се поправило све оно што је урушено, надограђено, нападнуто дивљом изградњом. Насеље је добило статус културног добра, али у њему од тада ништа није урађено и његово пропадање се наставља. Пре свега мислим на објекте, док је простор између зграда добро сачуван – каже Марушићева, која је са Дарком Марушићем и Недељком Боровницом аутор пројекта за Церак винограде, чија је градња на периферији Београда почела 1979. године.

Марушићева је у претходне две године упутила дописе на бројне градске и републичке адресе, али, каже, реакције није било. Последње у низу је писмо Влади Србије, од које је добила одговор да ће насеље бити у надлежности Министарства културе и градских институција. Она каже да до даљњег остаје на „церачким барикадама” са конкретним предлогом за обнову старог сјаја Церак винограда.

– Са становницима насеља, са којима сам, у сталном, 40 година дугом контакту, у јулу 2019. године сачинила сам документ под називом „Развојна стратегија реконструкције, ревитализације и модела управљања у насељу Церак виногради”. У њему су сви детаљи о томе како да се поступа са овом архитектонском целином, у којој треба да буде културни центар-станица. Она би била спона између житеља и надлежних служби. Одавно је прошло златно доба Церак винограда, а оно је било између 1983. и 2003, када је постојала месна заједница која се бринула о комплексу и чувала га – истиче Марушићева.

Као просторно културно-историјска целина, Церак један и Церак два прво су стамбено насеље модерне архитектуре са простора бивше Југославије које је уписано у регистар културних добара. Насеље је завредело и да се нађе на изложби „Ка бетонској утопији – архитектура Југославије 1948–1980” у Музеју модерне уметности МоМА у Њујорку. После тога одабрано је за сталну колекцију тог музеја, као једно од два дела из Србије, чиме је потврђен његов статус националног и међународног културног наслеђа. Тако је четрдесетогодишња битка да се чукаричком комплексу сачува његов аутентични изглед, баш онакав какав има откако је изграђен 1987, добијена. Али ту тачка није стављена јер држава, власници и корисници безмало 100 хектара на којима је подигнуто 67 објеката и 3.650 станова имају обавезу да их штите и спрече сваки покушај самовољних градитељских интервенција.

Церак 1

Команда одбране града Београда и Београдска заједница становања – инвеститор

„Напред” – главни извођач

1978–1980 – пројектовање насеља – ИАУС

1979–1984 – градња комплекса

57,5 – хектара површина

2.500 – станова

42 – стамбена објекта

Церак 2

Команда одбране града Београда – инвеститор

„Напред”, „7. јули”, „Хидротехника” – извођачи

1980–1983 – пројектовање насеља – ИАУС

1983–1987 – градња комплекса

35 – хектара површина

1.150 – станова

25 – стамбених зграда

Церак Марушиће овенчао наградама

1981. Октобарска награда Београда

1993. Велика награда Савеза архитеката Србије за животно дело

2012. Априлска награда града Београда за вртић „Плава птица”

2018. Награда УЛУПУДС-а за животно дело

2018. Награда „Ђорђе Табаковић” за изузетан стваралачки и прегалачки допринос у области архитектуре

Градитељски подухват и борба против киоска

То јутро 1979. године било је божићно, али је војни камион ипак стигао на поприште операције, у камп на Цераку. Десетак километара од центра Београда, на утрини насталој на месту давно искрчене церове шуме и уског појаса винограда уз Ибарску магистралу, из камиона су се искрцали команданти, да ту остану наредних девет и по година. Толико је времена било потребно архитектама Миленији и Дарку Марушићу и Недељку Боровници да, са тимом од 50 инжењера и бројним грађевинцима, преобразе тај „крај света” у најсавременије насеље главног града Југославије.

Главни изазов била је конфигурација терена, то јест висинска разлика од 60 метара између Улица кнеза Вишеслава и Ибарског пута. Зато су куће на Цераку распоређене тако да се повијају пратећи терен.

Извештаје о свим проблемима градитељи су сваког понедељка у седам сати ујутру подносили тадашњем градоначелнику Београда Живораду Ковачевићу кад би он дошао да обиђе градилиште. Ковачевић је пратио како се нижу троспратне и шестоспратне зграде грађене од монтажних елемената на индустријски начин (тзв. Жежељ), како ничу фасаде од црвене и жуте опеке, као и коси кровови уместо класичних равних. На једном од кровова у Цераку први пут је примењен и експеримент соларне енергије: уграђени су колектори за загревање воде, док су зидови пројектовани тако да такође греју станове. У ту зграду је смештен и командни центар за кабловску телевизију, која је почетком осамдесетих година прошлог века уведена у Београду.

До 1981, нови „градић на брду” био је спреман да прими прве станаре. Дочекао их је министар одбране, уз председника општине, војни оркестар и трибине окићене југословенском заставом. Гошћа насеља 1988. била је и Раиса Горбачов кад је са супругом и последњим председником СССР-а Михаилом дошла у Југославију.

Церак виногради 1987. већ су имали више од 12.000 житеља. На располагању су им били војномедицински центар, вртић и Основна школа „Уједињене нације”, самоуслуга, месна заједница, паркови и улице које су назив добиле по засађеном дрвећу: кедровима, липама, брезама и црвеним храстовима. Средином насеља уз главну пешачку стазу је централни парк који повезује Кошутњак са Адом.

Марушићи никад нису напустили своје ремек-дело. Наставили су да одржавају контакте са станарима и да бдију над насељем како му ништа не би пореметило изглед, као што су, док се оно још градило, у време кад се реч архитеката још поштовала, рушили све што би било направљено тако да одступи од пројекта. За последње четири деценије у Церак виноградима спречавали су покушаје надоградње, зауставили подизање киоска какви су тад гутали јавне површине свуда по Београду. Нудили су и неке нове ствари за насеље: типски пројекат застакљивања лођа, као и 1.000 повртарских башта са стазама. Пројектовани су, али још нереализовани и садржаји – вишенаменски центар, спортска хала и базени.

Извор: политика.рс

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: