Књижевна академија посвећена Благоју Баковићу у Аранђеловцу
1 min read
Књижевна академија посвећена српском пјеснику Благоју Баковићу, тридесетпрвом добитнику Награде „Одзиви Филипу Вишњићу“ за 2026. годину биће одржано у Библиотеци Свети Сава у Аранађеловцу 13. фебруара са почетком у 19 часова.
На академији ће говорити Благоје Баковић и Владимир Димитријевић.
Благоје Баковић (1957), рођен у Бојиštима, један је од најзначајнијих савремених српских пјесника, чије је дјело дубоко укоријењено у искуству језика, природе и духовног насљеђа. Више од четири деценије присутан у српској књижевности, Баковић је изградио поетику препознатљиву по метафизичкој осјетљивости, снажној сликовитости и вјери у пјесму као чин службе, а не заната. Поред поезије, бави се и есејистиком, а живи и ствара у Врбасу.
Добитник је бројних књижевних награда и признања, међу којима су Вукова награда, „Кочићево перо“, „Ленкин прстен“, „Захарије Орфелин“, „Филип Вишњић“, „Бранко Ћопић“, „Златни витез“, као и Змајева награда (2020). Влада Републике Србије додијелила му је 2013. године признање за врхунски допринос националној култури, а носилац је и Ордена Светог деспота Стефана Лазаревића. Његово дјело одавно је превазишло оквире књижевних жирија и критичких кругова, потврђујући се прије свега кроз жив однос са читаоцима.
Поезија Благоја Баковића превођена је на двадесет осам језика, а у Антологији српске поезије XX вијека на руском језику заступљен је са чак педесет пјесама. Његова поезија налази се у више од педесет домаћих и иностраних антологија, а више од двадесет година присутна је и у школским читанкама и лектири, што свједочи о њеној трајној вриједности и педагошком значају.
Сам пјесник често истиче да су награде споредне у односу на „дар који долази од Неба“ и на одговорност да се пјева по мјери тог дара. За њега, поезија није у изреченом, већ у ономе што остаје недоречено, у наслућеном присуству смисла које надраста ријечи. Свој пјеснички пут види као наставак древне пјесме — од народних пјевача до великих српских лиричара — у којој је и сам, како каже, „нека трећа рука која се усудила да пјева“.
Као кључне књиге свога опуса издваја поеме и збирке Подне, Зрно соли, Како врабац пјева и Полен и чар, док његова сабрана и изабрана дјела представљају заокружену цјелину једног од најаутентичнијих пјесничких гласова савремене српске књижевности — гласа који се, и пред читаоцем и пред Творцем, јавља са истом тихом и свечаном одговорношћу
