Књиге

Пише: о. Дарко Ристов Ђого

Мајка је здравствено била већ боље него коју годину раније, али смо финансијски били у најтежој ситуацији до тада: Марко и ја смо били матуранти, а требало је да пођемо и на факултете кроз који мјесец.

Када нас је загрлио оног Стјепањдана те 2002.године, код оца Јеремије Старовлаха у стану, Митрополит Николај нам је обећао и помоћ. Новца нисмо имали – мајка је прије четири године остала без посла а нередовна стипендија од СРТ није много значила.

И зато су се на вратима нашег привременог смјештаја са џаковима брашна и пасуља, са понеком постељином и некаквим прашњавим униформама које би могле да нам послуже као одјећа појавили Саша Мићевић и Дивус. Донијели бригу Митрополитову. Улазе у наш привремени смјештај и кажу: „мали, што ти имаш много књига!“

Заиста: у оном библијском егзодусу из Требевићке изнијели смо и комплетну предратну библиотеку. Селимовића и Андрића, које смо неуморно читали, а од ујне смо добили и доста „Ластавице“ и „Веселина Маслеше“. Већ као гимназијалци бисмо за свечане прилике или када би просто било нешто новаца умјесто одјеће и обуће куповали књиге.

Сјећам се бескрајне радости када сам успио да саставим за „Антологију руске поезије XVIII и XIX вијека“ у препјеву и са биографским биљешкама Владимира Јагличића! Или поклоњеног црквенословенског псалтира од стране чика Милана Церовине. А тек књиге купљене и добијене у „Огњишту“ код и од блажене успомене слуге Божијег Риста.

Можда је наша срећа у књигама била већа јер су нам биле уточиште, али зар се боље уточиште и може наћи од Бога Слова и његових просијавања у свијету стављених на папир? Та срећа ме и данас прати кад год добијем или купим књигу. Оне су моја тешко контролисана страст, мој порок, али и веза са гладним и хладним данима и опомена о промјењивости живота и срећи у малим стварима.

Књига је за нас, чини се, вијековима, помало застрашујућа и задивљујућа стварност. Међу првима смо јој се привили и почели да сричемо у себи „искони бѣ Слово…“ али је подједнако стар и пагански зазор од књиге и ученога човјека: књига нам је увијек било и мало и превише. Можда је то повезано и са чињеницом да смо књигу, ипак, до најновијих времена схватали озбиљно: као живу ствар и опредмећени живот, као појаву и као човјека.

Кафане у којима су књиге набацане да би биле декор, права су обесветилишта књига. Чему то поигравање са изгледом учености тамо гдје мисао на страницама књига живих људи не значи ништа? Ако су писци мртви а књиге тек декоративне – онда је кафану подједнако могуће отворити и по сред гробља. Али ако књиге говоре – није их могуће свести на декор. Колико пута сам чуо оно кафанско „ајде, бре! Па кад си такав геније, реци ми како да вратимо Косово!“

Ево, гледам изнад моје главе и на истој полици стоје мемоари проте Матије Ненадовића, „Моје успомене“ Живојина Мишића (које су ми неупредиво драже од мемоарске прозе Милутина Миланковића) и фототипско издање Горског вијенца (Горскiй вiенацъ). Не можете се љутити на мене ако као озбиљније саговорнике за питање косовско-метохијске политике и реинтеграције схватим проту Матеју, војводу Мишића и Његоша од саговорника коме је вишедеценијско уништавање епске вертикале и емпатијске хоризонтале у националном осјећају поништило само чуло за косовско-метохијски Завјет.

У инверзији живота између збиље и маштарије, почесто су књиге – уз онај породични олтар на коме нам стоје иконе, гусле и драга лица која нас тамо чекају – једини неслуђени и непомућени дио космоса и полиса у коме као Србљи постојимо. Нису све књиге, свакако, исте – као ни сви људи – али тамо гдје нестану књиге, нестаће и људи. Тамо гдје се далековидост изједначила са телевизичношћу а не са књижевношћу, катодна цијев а данас и оптички вод замијениће сјећање вијекова.

Зато на смирају дана – и ова дјеца која спавају и молитва за мучене душе којима служим, и стрепња за цијели мој народ, а нарочито за онај који јужно од Ибра гледа и његову и моју Грачаницу и онај који чува и његов и мој Цетињски манастир – све што стане у посљедњу мисао једног свештеника могу да уплетем само у књиге.
И да: данас смо, Богу хвала – Господ нас руком својом водио! – и Марко и ја породични људи. Далеко смо од муке из те 2002. године, имамо већ и сами своју дјецу и отплаћујемо станове. Али и данас врло често, када нам дођу драга лица, чује се подједнако српско: „брате, шта ће ти оволике књиге!“
Лијепо је то сазнање да се неке ствари у овом народу, ипак, не мијењају.

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: