Књаз Никола Васојевић једна од најзагонетнијих историјских личности Црне Горе

 Пише: Радко Гарчевић

Никола Васојевић, рођен је 1797. године, у Лопатама у Лијевој Ријеци, од оца Станише и мајке Јоване, родом из Горње Мораче, своју „будућу“ кнежевину је назвао Холмија – именом необичним за Васојевиће. Сам је тврдио да се васојевићка племена по планини Ком зову Холмија, што значи брда. Ријеч „холм“ изведена је из црквено-словенског језика, а значи исто што и ријеч „хум“ (узвишење на равници, брдо или планина).

Да ли је Никола Васојевић био авантуриста, самозванац или истински борац за слободу српског народа у Васојевићима? Много има противурјечности у његовој биографији, али је његова главна идеја била да се оснује мала кнежевина Холмија, са око пар стотина хиљада становника, углавном васојевићког рода.

Животни пут Николе Васојевића није био ни мало лак . После погибије оца, књаза Станише 1802. године у једној од многих битака са Турцима, већ као седмогодишњак обрео се у Русији, у Одеској губернији. У те далеке просторе стигао је са мајком Јованом, заједно са великим делом племена Требјешана који су избегли из околине Никшића након неуспелог устанка против Турака.

Завршивши у то вријеме престижну војноинжењерску академију у Петрограду, књаз без књажевине дуго службује на Кавказу, као капетан земљомер, бавећи се израдом војних карата за тамошње граничне области. Затим доспијева до Цариграда, у службу руског војног аташеа. По сопственом сведочењу, у руској армији проводи пуних дванаест година, од 1818. до 1830. године

Као већ цијењен и остварен земљомер стиже у Србију и учествује у раду међународне комисије за разграничење Србије и Турске, љета 1830. године на молбу књаза Милоша Обреновића постаје главни инжењер Књажевине. Не задовољава се само израдом мапа, него се чак усуђује да књазу Милошу предложи, врло документован, пројакат о изградњи модерног магистралног пута Београд – Бар. Идеја је занимљива, скупа и опасна јер дио пута у том тренутку требао је да прође преко турске територије. Милош, књаз са све већом књажевином, никада није волио да излаже ризику ни своју власт, а ни касу, те је занесеном књазу са својом књажевином тек у сновима рекао: „Ја оћу и желим да мој инжињер умије и свиње пасти и планове чинити“. Турци су, изгледа, другачије мислили, те књаз Никола Васојевић постаје генерал турских трупа у Европи и султану Мехмеду II служи седам година. Прокрстаривши огромном империјом, стекао је драгоцјена искуства која ће му помоћи да досања свој сан о васпостављању своје државе књажевине.

Да се Никола Васојевић са Његошем раније упознао вјероватно би судбина књаза Николе Васојевића била сасвим другачија и сам господар Црне Горе би мирније спавао. Јер, 1835. године кад су се упознали, Његош му је на основу Повеље коју је нашао у архиву Цетињског манастира, издао уверење којим се доказује племићко порекло књаза Николе Васојевића, директног потомка књаза Радоње Хумљанина кога је у то достојанство узвисио потоњи цар Србије Стефан Душан Немањић 1346. године и том приликом пјесник у Његошу му чак на Орфелинов вечити календар исписује и песму захвалницу.

Немирног духа, вјечито у тражењу путева за остварење идеје о стварању своје Холмије (холм – брдо; холмија – земља брђана) књаз Никола успијева да се именује за енглеског вицеконзула за Босну, Херцеговину и Албанију. Са сједиштем конзулата у Новом Пазару. Сјајна прилика да ту отвори прву српску школу на турској територији и почње са припремањем људи за своју будућу књажевину Холмију која ће, како је вјеровао, бити центар за „васкрс новог Душановог царства. Као зналац тринаест језика, са четири држављанства, Никола Васојевић стиже и до Лондона, борави у Паризу. Све са циљем да велике силе – прије свега Енглеску и Француску – заинтересује за своју књажевину у настајању. У Паризу објављује чак и мапу своје књажевине не губи вријеме чекајући шта ће Французи да одлуче, те ступа у везу са кнезом Адамом Чарториским .

После дужег преговарања и договарања, уз помоћ бројних посредника, успијева да склопи тајну конвенцију са Пољацима у избеглиштву. Савез је помало невјероватан, а интереси су у том тренутку били обострани. Наиме, „питање Холмије за Пољске интересе било је од изузетне важности, јер ако би се остварио план, онда би се у Књажевини Холмији могли подићи магацини за муницију који би касније користили у акцији за ослобођење Пољске, а тамо би могли организовати и пољску војску која би прво ушла у тадашњу Галицију, па онда у Украјину, искористила би се помоћ Васојевића за ослобођење Пољске…“

Наравно, и књаз Никола и његова Холмија (Васојевићи) имали би користи јер су Пољаци обећали да ће послати и новац и војску која би завела ред у прилично бунтовном племену. Ствар је, на велику књажеву жалост, пропала из многих разлога.

Књаза Николу Васојевића ништа није могло да спријечи у различитим покушајима да оствари свој наум.

у документима на које се позивају многи историчари се наводи да је Књаз Никола Васојевић стао на чело своје Књажевине крајем 1842. године и био је господар све до своје погибије, 30. Маја 1844. године. Прво што је урадио када је и званично постао Књаз је то што је прочистио и новим временима уприличио стари Васојевићки закон, те га свео на дванаест тачака. Границе су биле јасне и недвосмислене: „Небо Богу, цару сва земља, а Васојевић од Ножице до Љешнице навијек и Амин“. У писмо свом сину Светиславу књаз Никола те државне црте овако тумачи: „Васојевићи граниче од сјевера Колашинцима и Бихорцима, од југа Плавом и Гусињем, од востока Руговом и Пећи, а од запада граниче ријеком Морачом…“

Као и свака правна држава, и Књажевина Холмија имала је грб. Новац није, на жалост, сачуван, али по свједочењу се зна да је кован сребрни новац, назван грош, у апоенима од 1, 2 и 5 гроша. На аверсу се налазио лик књаза Николе Васојевића изнад кога је писало: „Бог сомоноју“ (Бог са мном). На реверсу је био грб Књажевине Холмије (Васојевића) и назначен апоен гроша.

Да то није била тек пуста играрија, свједочи и податак да су књаз Никола и књегина Анастасија, његова жена, имали своје печате, основно владарско обележје. Метални печати су, на срећу, сачувани. Вријеме и људи нису успјели да сачувају заставу Књажевине Холмије. Зна се да је била „крсташ барјак“: на свиленој црвеној подлози био је белим концем извезен велики крст. Вјерује се да је он био истовјетан са заставом Бошка Југовића из времена косовске битке.

У међувремену, док својом Књажевином ходи и уводи реда и закона, за необичним владаром – једним од најобразованијих у тадашној Европи – крећу потјернице. Турци, рецимо, дају 7000 гроша свакоме ко га убије или жива приведе властима. Хапсе га у Скадру, пуштају, затим је заточен у Цариграду откуд успијева да побјегне. Овај истински борац за добро свог народа убијен је 30.маја 1844. године у Доњем Загарачу када је упао у засједу и према поузданим историјским изворима убили су га перјаници Владике Рада из породице Торомана .

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: