Класика Тргу „независних“
1 min read
Тарзан Милошевић
Напротив, није ми ни најмања намјера да цинишем на дан – „фер и демократских енд локалних избора, који се одвијају у десет општина плус Голубовци“, али, ако бисмо право, то уопште не би био проблем (опет, напротив), будући да све црњу стварност, политичку и сваку другу, конзумирамо на крајње поражавајући, те тиме и нецивилизован начин, у свему се откривајући као друштво које још није дочекало модерни политички догађај, и због свега тога у пакету, (циник би овдје имао посла за двије смјене).
Довољно се, ето, за почетак осврнути на изјаву агро Симовић Милутина који позива на поштовање и слављене пчеле(!), у чему га на својствен му начин прати већ сад скандалозни Мигољуб (екс-градоначелник) Стијеповић, који у фазону стенд-ап комичара настоји да засмије јавност – којој уопште није до смијеха – посежући за изјавом у којој помиње – Уједињене америчке емирате – што је на бизаран начин јасан показатељ докле смо то, нажалост, догузељали.
Међутим, ни најмње није непозната више него поражавајућа чињеница да ‘моћници’ (квазиелита) из врха ДПС пирамиде души својој одушка дају уз турбофолк дупетрескаве и сисевриштеће хитове… Нарочито то важи (прича се чаршијом) за кицоша Тарзан Милошевића, који се, напросто, душевно цијепа уз сопран Славице Ћуктераш.
Негдје, дакле, далеко, у некаквој идиличној коноби, добро распојасани и више него разлумповани Тарзан уз поменуто Славицино ‘славујање’ доживљава истинске трансеве, наједном, преображава се у срцеломног романтика, оног који тугованке своје лијечи у љубавној гондоли која плута пацовским каналима, уз стихове које то понајбоље описују…
Е сад, снобизам је карикатуралан, по свему недовољно развијен, зато глобализам као апарат који је дужан провинцијализовати ову цивилизацију, управо лови прћасте его-манијаке који трипују да су свему дорасли: ако Миго иде уз Баха, тј., Тарзан уз рококо, и Иван (нивеа) Вуковић уз свилене арије (које могу да посијеку!), онда, уистину, све је отишло доврага!…
Не сметнимо, први наш велики еманципатор бијаше Никола Први, који је на којекаквим лединцима изфантазирао лабуда на клизаљкама, и у чукама видио бијелог тенисера који је по свему на нивоу блазираног парижанина… Да ли смо икада ваљано размислити колико нас је то, у ствари, коштало?
(Уосталом, Пјер Бурдије је сецирао наш менталитет, на његов, социо-неумољив-начин… Ваља нам испратити тај интервју, јер иначе слабо шта знамо о нама самима, а и то што као знамо, само је фалсификат и пуста жеља која нема додирне тачке са истином. Као и синоћна класика на Тргу „квазиелите“).
