Данас, на Његошев рођендан, на репертоару Народног позоришта Републике Српске су „Шине“ Милене Марковић. Има у томе неке лијепе симболике и могло би се и о томе писати. Међутим, прегледавајући актуелни репертоар на сајту НПРС наилазим и на основне податке о бањалучкој поставци чувеног Клајстовог „Разбијеног крчага“.
Некако ми је промакла вијест о овој представи у вријеме када је премијерно одиграна, али видим да ју је поставила Татјана Мандић Ригонат. То је занимљив умјетнички избор; мада је неспорно ријеч о позоришном класику, режисерка је морала бити свјесна да ће њена поставка нужно бити поређена с најрецентнијим београдским „Разбијеним крчагом“, играним прије неколико година у Југословенском драмском позоришту.
То је заиста била сјајна представа, али се памти нажалост и из трагичних разлога. Преко ње се, наиме, памте и двојица „принчева“ београдског позоришта: режисер Игор Вук Торбица и глумац Небојша Глоговац, који су, нажалост, обојица прерано преминули. Много деценија раније прерано је преминуо и сам аутор Разбијеног крчага, Хајнрих фон Клајст.
Антимилитариста
Овај писац родио се у години са три седмице (1777), а умро у години са три јединице (1811). Живио је тачно тридесет четири године и тридесет четири дана (датум рођења – осамнаести октобар, датум смрти – двадесет први новембар). Ове нумеролошке подударности могу бити занимљиве онима који у такве ствари вјерују, но и таквима тешко могу објаснити књижевну генијалност и визионарство Клајстово.
Аутор који је већи дио свог живота проживио у осамнаестом вијеку (осамнаестог дана у мјесецу Клајст је рођен) има и те како шта да каже читаоцима у двадесет и првом (двадесет и првог дана у мјесецу Клајст је умро). Иначе, фамилију Клајст можемо назвати парадигматичним примјером оних пруских војничких породица у којима се мушком дјетету готово од рођења само једна каријера – и то она војна – намеће и препоручује. Још прије Хајнриховог рођења ова породица је Пруској подарила чак осамнаест генерала. То је, дакле, контекст у којем је рођен будући писац, а родни град му је Франкфурт.
Догађај који је обиљежио његово дјетињство била је очева смрт. Клајст је у то вријеме имао тек десет година. У години очеве смрти он је послат у Берлин на школовање у армијском интернату. С навршених шеснаест година Хајнрих започиње војну каријеру службом у Краљевској Гарди у Потсдаму, а те исте године умире му и мајка.
Споменик немачком писцу Хајриху фон Клајсту у Франкфурту (Фото: Wikimedia commons/Stefan Schwarz/CC BY-SA 4.0)
И поред свог могућег војничког дрила, Клајст је имао великих проблема да се прилагоди армијском животу и дисциплини. Као двадесетдвогодишњак тражио је отпуст из војске, а у једном писму то овако објашњава: „Војни позив, којем из срца никад нисам био привржен, будући да је он неспојив са мојим укупним бићем, постао ми је толико омрзнут да ми је све теже да се поистовјетим са његовим циљевима. Највећа чуда војне дисциплине, предмет дивљења стручњака, ја из дубине срца презирем; (…)“.
Након што је добио отпуст из војске Клајст се враћа у Франкфурт те једно вријеме студира планирајући каријеру у државној служби, а паралелно подучава неколико франкфуртских дјевојака из – како се то каже – бољих кућа. Једна од њих, именом Вилхелмина фон Ценге, постаће његова вјереница. Запросио ју је у писму које јој је предао заједно с њеним исправљеним писменим задатком. Клајст је, међутим, ускоро схватио да му ни чиновничка каријера не одговара. Хтио је само једно – да пише. Почетком деветнаестог вијека путује у Дрезден и Париз, а на крају одлучује да жели да живи у миру и пише негдје у провинцији, неком швајцарском селу, рецимо.
Настањује се у једном селу близу Берна, али се ускоро на наговор сестре Улрике враћа у Пруску. Тих година почиње у ствари његова књижевна каријера, чији је одјек код савременика варирао од хвалоспјева до покуда. Пред крај живота Клајст се почео бавити новинарством. Покренуо је дневне новине Берлинер абендблатер (прве њемачке дневне новине у историји) чије је три четвртине садржаја сам испуњавао. Лист је најприје доживио фантастичан успјех, но Клајст је ускоро био суочен са цензуром и сличним проблемима те га је морао угасити 1811. године.
Бунтовник
У јесен исте године Клајст је пронашао партнерку за заједничку смрт: Хенријету Фогел, младу жену обољелу од рака. Двадесет и првог новембра најприје је пуцао њој у груди, а затим себи у уста. За Клајста је, иначе, још од пубертетских година заклетва о заједничкој смрти представљала врхунски облик блискости.
Познато је да је договоре о заједничком самоубиству склапао са неколико особа: од једног друга из војног интерната до своје сестре Улрике. Скандалозна Клајстова смрт привукла је у оно доба огроман публицитет и пажњу, а неки детаљи из његове биографије су и дан-данас предмет великог интересовања.
У епохи опсједнутој сексом нарочито је у центру пажње Клајстова чедност. Неки су склони да тврде да је Клајст цијели живот проживио без интимног контакта, било са женом било са мушкарцем. Анегдотално се за вријеме његовог живота препричавала сторија о једној прелијепој глумици која је Клајста позвала да пође с њом у њен стан, а он је на то поцрвенио до ушију као булка и буквално побјегао.
Споменик на гробу Хајнриха фон Клајста и Херијете Фогел у Берлину, обновљен 2011. (Фото: Wikimedia commons/OTFW/CC BY-SA 3.0)
Чак су и ноћ прије заједничког самоубиства госпођа Фогел и Клајст провели у одвојеним собама. Трагови оваквог осјећања свијета препознају се и у Клајстовим дјелима. Нећемо се овдје бавити његовим чувеним драмама, него Клајстом као прозним писцем, односно његовом славном новелом Михаел Колхас.
<
Насловни лик је примјер бунтовника и то је позиција с којом се и сам Клајст идентификује. Колхас је човјек коме локални властелин намеће незаконите дажбине, а затим му плијени два коња и ишиба његовог слугу. Колхас се против неправде најприје покушава борити, како се то каже, кроз институције, а кад види да за њега правде нема, диже побуну. Иако постаје моћан вођа, он не тражи ништа више него да му буду враћена његова два коња у истом „стању“ у којем су била те да властелин буде кажњен.
Ова комбинација побуњеника и човјека са истанчаним осјећањем за правду Клајсту посебно импонује. Овај исти мотив од Клајста су преузели и разни умјетници модерног времена: од писца Докторова до режисера Милоша Формана. Гете је ономад код Клајста препознао „необична обиљежја времена“. Како нам показују и овдашња позоришта, та обиљежја се и даље препознају.
