Кина-Европа: „Избалансирано партнерство“ или „системска конкуренција“?

Недавна посјета Предсједника Народне Републике Кине Си Ђинпинга европским земљма Средоземља је изазвала интезивне реакције европских медија. Кинеског предсједника, који се упутио у државне посјете Италији, Монаку и Француској, су чак назвали „Марко Поло обратно“, који је допутовао у Европу да отвори пут Кини и кинеским производима. [1]

Разлози посјете су вишезначни и вјероватно ће приморати и госте, и организаторе да се боље замисле. С једне стране, посјета кинеског лидера Италији завршена је опипљивим и конкретним резултатима – придруживањем треће, по величини европске економије кинеској иницијативи Појаса и Пута. Стране су потписале меморандум о узајамном разумијевању, који говори о сарадњи у развоју аутомобилских и жељезничких саобраћајница, мостова, цивилне авијације, лука, сфере енергетике, а такође и о сарадњи у сфери инвестиција.

Жеља Италије да сарађује са Кином изазвала је узнемиреност у САД и Европској Унији, јер учешће у пројекту „Један појас – један пут“, омогућава Кини приступ таквим секторима инфраструктуре, ове земље чланице групе Г7, као што су телекомуникације и луке. Због ове узнемирености Италија и Кина су чак биле принуђене да смање број докумената за потписивање.

Срдачан пријем високог кинеског госта од стране десно-популистичке и евроскептичне владе Италије, постао је неки изазов за предводнике Европске Уније, будући да је подвео под сумњу „солидарност“ унутар алијансе, о којој у Бриселу толико воле да говоре.

Зато су у Паризу Предсједника Народне Републике Кине чекали већ другачији сусрети. Како пише Ле Монде Емануел Макрон, њемачки канцелар Ангела Меркел и предсједник Европске комисије Жан Клод Јункер су 26. марта приредили четворочлани састанак са Си Ђинпингом. Њихов циљ је био да му представе нови стратешки план са Кином, који је усвојила Европска комисија још 12. марта и да разјасне двосмисленост Кине и њеног преопширног програма „нових путева свиле“, која се шири читавом планетом“. Тамо се Пекинг предствља као „системски супарник, који подржава алтернативне моделе управљања“ и „економски конкурент“, који тежи технолошком лидерству“. [2]

Емануел Макрон, је саопштио своме кинеском госту, визави његових настојања да се са Кином успостви „избалансирано партнерство“ да би такав приступ подразумијевао захтјев Европске комисије да се у будућности усаглашавају инфраструктурни објекти земаља – чланица Европске Уније и Кине (све до права вета за Брисел). Европска комисија се такође залаже за чвршћу контролу предаје Кини нових технологија.

У Бриселу већ одавно разматрају питање трговачког баланса између Кине и Европске Уније, утицаје индустријске политике Кине на конкуренцију на међународном тржишту, а такође и могуће изазове од стране кинеског иновационог потенцијала. Европска комисија планира да поново предложи ограничење учешћа на отвореним тендерима за земље које дискриминишу европска предузећа на свом домаћем тржишту.

У оквирима прегледа своје индустријске политике Европска Унија је утврдила механизам заштите европских предузећа, укључујући и контролу директних иностраних инвесиција, која ће почети да дјелује у априлу 2019. године. Провјери ће бити подвргнуто до 83% директних инвестиција из Кине у земље Европске Уније, које су ангажоване у 2018.години. [3]

Током посјете Си Ђинпинга лидери Европске Уније су нагласили: за њихову сагласност за прикључење кинеском пројекту „Један појас и један пут“, Кина би морала да отвори своје тржиште за робе из Европске Уније. Она произилази из тога што су на преговорима о трговини и продајним тржиштима поједине земље-чланице су слабије него читава Европска Унија.

На тај начин Европска Унија разматра предлоге Пекинга да се прикључи његовој Иницијативи Појаса и Пута у општем контексту европско-кинеских односа, чији је сигнал знатно искомпликован европским страховима. Али при томе у Бриселу, вјроватно, не желе да виде (или се труде да не изгубе контролу над земљама-чланицама) очигледан смисао кинеске иницијативе, засноване на принципу узајамне добити: потенцијални учесник лично, без било какве принуде, одређује карактер и степен учешћа у њој сходно својим интересима и потенцијалној користи.

И још један потпуно очигледан закључак. Буквално су земље Европске Уније недавно посматрале „са стране“ америчко-кинески трговачки рат, који је започела администрација Доналда Трампа. Али сада европска трговинско-економска политика у односу према Кини, све више почиње да личи на америчку: у трговини и економији Европа прибјегава оштрим захтјевима, присиљавајући Кину да прихвати њихове услове, како би имала доступ европском тржишту.

[1] https://inosmi.ru/politic/20190330/244850809.html

[2] www.inopressa.ru/article/26mar2019/lemonde/china.html

[3] https://inosmi.ru/politic/20190326/244813841.html

Извор: Часописа Министарства иностраних послова Русије ”Међународни живот”

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: