КиМ: Подметнули црногорску заједницу Србима

Гораждевац је, нажалост, данас најпознатији управо по страдању. Ту су Шиптари, 13. августа 2003. пуцали на српску децу која су се купала у Бистрици и убили двоје а ранили више њих. У годинама након тог злочина не престају напади на ово село с тим што су сада усмерени на споменик српским жртвама који се налази у центру села.

Недавно се прочула вест о посети Хашима Тачија селу Гораждевац, једином у коме су остали да живе Срби након окупације КиМ и прогона 1999. године.

Иако не може никога да вређа, нити има националних обележја на себи, споменик је у неколико наврата рушен и на њега су Шиптари из аутмобила у покрету отварали ватру и тако га више пута оштећивали. Ово најбоље говори о положају тамошњих Срба и мржњи коју Шиптари осећају према Србима и док им годинама након рата убијају чак и децу.

То село је недавно посетио и Хашим Тачи, такозвани „председник“ шиптарских сепаратиста са КиМ. Циљ његове посете је, како су медији пренели, обилазак „црногорске заједнице“ у том селу и обећана помоћ.

Један од житеља овог села, који се нашао у Косовској Митровици из приватних разлога, у кратком разговору са нама појаснио је о чему се ради. Његов идентитет, иако се он у потпуности сложио да буде објављен, нећемо открити јер упркос храбрости тамошњих Срба они су изложени притисцима како Шиптара и окупационих снага тако и структура власти које су у спрези са првима, наметнули представници Владе из Београда. Они се најмање либе да и сами, ако се нешто нађе на путу њиховим плановима, пошаљу своје људе у црним униформама без ознака који ће још више заплашити и припретити Србима да ућуте.

На питање како се живи у Гораждевцу он кратко одговара „па, ту смо…“. Тишина која је уследила након тога одговор је била сама по себи, сви знамо да нема користи од изношења муке у јавност и да им подршка свакако ни после тога неће стићи колико год они прецизно описали стање у коме се налазе. Прва следећа помисао била је поменута посета.

„Тачи вам је био у посети недавно?“.

„Није нама!“ Одсечно је одговорио скрећући поглед са жељом да избегне конфронтацију и можда сакрије гнев који је ово подсећање у њему изазвало. „Посетио је Црногорце… тог једног који је из Гораждевца. А и онако не живи ту одавно. Ми смо сви Срби, нема у Гораждевцу Црногораца“.

Опет је уследила кратка тишина. Период када се не зна шта рећи, како подсетити на понижење које им је овом срамном посетом нането а да саговорник за узврат не добије само још већу дозу понижења? Наставио је сам…

„Тај је пре пет година продао своје имање у Гораждевцу шиптарима. А одавно живи у Крушевцу. Долазио је у село, трчао годинама од једног до другог Шиптара, молио да им прода. На крају им је дао земљу за 70 евра по ару, поклонио такорећи. И сада њему праве кућу. Не треба мени његова (Тачијева) кућа, не треба ми ништа од њих, само нека нас пусте на миру да живимо“ каже саговорник КМ Новина.

Постоји и мишљење да је тај Црногорац после продаје имања „проверени“ човек и да ће изградња куће њему заправо бити врх клина којим ће Шиптари продрети у ово село. Човек који је продао имање, а не живи ту, лако ће продати и кућу. Кад један Шиптар уђе у село, по свом већ опробаном рецепту, другим комшијама ће дати за њихове куће новац чија се сума која десетоструко и више надмашује вредност имања а јеиднствена је прилика у животу, просто не може одбити, посебно када сте дуже од деценије напуштени и од своје државе.

То се тако чини до одређеног броја када их буде довољно да могу да прете, нападају, не дај Боже опет убијају и врше терор услед кога ће остали сами напустити село. Увек су до сада тако радили када би ушли у неку српску средину. Уколико пак Срби не желе да продају, они на имањима граде нове стамбене блокове које убрзо насељеле Шиптарима како су то већ учинили у Чаглавици, Грачаници, на простору између преоца и Скуланева на централном Косову.

Наш саговорник не жели да говори о томе, не жели да верује да ће до тога доћи иако и сам каже да се та кућа гради како би је продали Шиптарима.

Несигурно, делом као за себе, додаје „онај ко је крварио за ову државу, ко је дао све, данас је заборављен. А ко је продао, напустио, њему се гради кућа, њему дају и једни и други и трећи…“. Не делује као да ће га то натерати да и он прода, мада је, искрено, чудо како и до сада нису. Он просото констатује стање које је ненормално али је прихватио такав однос према себи, који свакако не може да промени, и наставља свој живот.

Одговори су му кратки, за оне који познају њихову муку прецизни, за све друге, неодређени. Живот их је научио да не вреди говорити о терету који носе, тако само постаје тежи. Зато су нашли начин како да речју искажу своју муку а да о њој не говоре. Кратким, успутним, тек наизглед неповезаним коментарима, тоном који намерно наглашава небитност изговорени речи, описујусвој живот до сржи а да то и не препознате.

Пријатељ нашег саговорника, који „није раније долазио у Косовску Митровицу“, достојанствено, смирено, некако понизно чека да завршимо разговор. Не меша се, готово је неприметан али се осећа да му ово представља доживљај јер се толико разликује од његове свакодневнице. Пита о зградама шта је у њима, где се налази школа, где је болница… Где пошта, општина… и „захваљује“ се на кратким смерницама благим „а-ха…“.

Део града у коме се овдашњи Срби тако скучено осећају (од једног до другог краја „града“ који је преостао Србима једва да има километар, кад се мало растегне и муслиманско гробље дода као његов део). Док једне тресе грозница од тескобе и гужве, други ту проналазе свој безмало незамисливо другачији свет. Након неколико проведених дана у њему, схватиће и они да је и тај простор сличан њиховом, по величини, разликује се само по већим пространствима у правцу севера, којим се Срби могу слободно кретати и мањим теретом на души.

Невоље настају онда када се и у другим, највећим градовима Србије, схвати да је простор исувише мали. Недовољан да сабијена душа српског човека под арнаутским злом у свој пуноћи рашири своја крила и слободно удахне како је годинама у ропству прижељкивао, просто недовољан.

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: