Каварић: Одбијањем предлога за изгласавање неповјерења предсједници Скупштине заустављена безразложна политичка одмазда и даља декапитација институција државе
1 min readОдлуком Скупштине Црне Горе на сједници од 30.09.2022. године о одбијању предлога за разрјешење предсједнице Скупштине Црне Горе, госпође Данијеле Ђуровић, у потпуности је очуван законодавни и уставни капацитет Скупштине, као темељне институције у држави, али и достојанство и гаранција опстанка и одрживости цијелог система.
Актуелна предсједница је мјесто које покрива, али и Скупштину Црне Горе, промовисала и приказала у најбољем могућем свијетлу, истовремено примјењујући све односне правне прописе у оптималном временском и легислативном окриву, испуњавајући циљ успостављања редовног стања у уставном поретку државе, са текућим процесима именовања и постављања недостајућих судија и чланова тијела судске власти који су процеси у току.
У потпуности је нејасан и аутодеструктиван приступ појединих политичких субјеката и посланика, који су покушали да доведу државу у ванредно стање, да изазову кризу још и законодавне гране власти, аутистично пренебрегавајући чињеницу да имамо озбиљну кризу преостале двије гране власти у земљи: судске и извршне; да имамо ванредни институционални статус, у коме је изгласано неповјерење Влади као извршној власти, стање в.д. предсједника Врховног суда, в.д. предсједника Уставног суда, непостојања довољног броја судија и кворума у Уставном суду, в.д. стања Врховног државног тужиоца и непостојања кворума у Судском савјету Врховног суда. Ко, елементарно разуман, може у овако осјетљивом моменту и помислити да би му било „корисно“ да се интензивира институционални хаос и да се постигне парализа цијелог државног система власти и администрирања?
При овоме се не смије заборавити на веома осјетљиво друштвено стање борбе државе са међународним криминалним нарко бандама, ради чега би потенцијално, даље слабљење институција очекивано довело и до угрожавања националне безбједности, капитулације државе пред организованим криминалним групама, те угрожавања живота и здравља људи, наприје судија, тужилаца и полицијских службеника као бораца на првој линији одбране у борби против криминала, али, затим, и живота и здравља свих грађана Црне Горе јер би се стекао утисак стања слабости и рањивости система.
Подсјећам, иако је општепознато, да није било потребе ни за острашћеном и безвизионом смјеном премијера Абазовића и његове Владе, а да аутори таквог пројекта нису унапријед понудили алтернативу свом, веома ризичном науму, при чему се реконструкцијом Владе премијера Абазовића (20. август) могао у потпуности постићи циљ коме се наводно тежило његовом смјеном. Сада је свима јасно да је непромишљено обарање Владе, без плана и стратегије, донијело само пуно већу кризу и пуно теже посљедице, ради чега се наметало, након тога, као разумно: добро размислити о посљедицама декапитације још једне и то најважније гране државне власти – Скупштине Црне Горе, као највишег државног дома, као и о посљедицама увођења ванредног стања и у Скупштини Црне Горе. Међутим, то се на сједници Скупштине од 30.09.2022. године није десило и то је, свакако, веома добро за цијели систем државне организације.
Када је у питању непосредни повод, односно посљедња понуда, дата од стране посланика Андрије Мандића, предсједници Скупштине: „да ли је спремна да разријеши дужности предсједника државе“, истичем да је предсједница дала не само добар и јасан већ и једини могући одговор, а то је „да ће поступути по Уставу и закону“.
Крајње је непримјерено једног, озбиљног државног службеника или функционера унапријед јавно питати како ће одлучити у одређеном предмету или поступити у одређеној ситуацији. То је потпуно исто као када бисте усред суђења питали судију какву ће донијети одлуку или државног тужиоца у истрази да ли ће подићи оптужницу.
Ово питање уваженог посланика Мандића је из оног корпуса и из оне фасцикле питања која правни лаици, почетници и посланици, готово из свих партија на скупштинским одборима постављају вишедеценијским судијама, професорима и докторима права, питајући их и мамећи из њих јавно обећање да ће у одређеном будућем предмету поступити баш на одређени начин. Епилог тога је да од по више кандидата, са највишим међународним и домаћим искуством и препорукама не задовољава критеријуме правних почетника, најчешће и без приправничког стажа, а крајњи резултат тога је да је Судски савјет остао без чланова, Уставни суд без судија, а држава без комплетних институција.
Да не буде дилеме, у односу на кључна питања – разрјешење предсједника Црне Горе и распуштање Скупштине, треба знати да је у парламентарним демократијама са републиканским обликом уређења држава извор највишег легислативног суверенитета и законодавног капацитета и уједно извор највише државне власти када је у питању тумачење и доношење Устава, закона и других прописа.
Црна Гора није ни држава са предсједничким обликом уређења, нити парламентарна монархија, због чега предсједник државе нема овлашћења која покушава манифествовати када пријети да „указом“ распусти Скупштину Црне Горе.
Распуштање Скупштине је прописано чланом 92 Устава Црне Горе: „Скупштина се распушта ако не изабере Владу у року од 90 дана од дана када предсједник Црне Горе први пут предложи мандатара, ако Скупштина дуже вријеме не обавља надлежности утврђене Уставом и указом предсједника Црне Горе“. Међутим, овђе се губи из вида од стране предсједника да Скупштина Црне Горе уредно ради и обавља све своје дужности, као што се губи из вида и да „указ“ предсједника није конститутивни, већ само декларативни правни акт, којим он потврђује опште или појединачне правне акте које су већ у законом прописаној процедури донијели други органи. Доказ за ово је ситуација са доношењем закона које предсједник потврђује указом, али то што пређсједник указом потврђује законе не значи да предсједник има уставни капацитет и овлашћења да доноси саме законе.
Дозвољавањем предсједнику да „распушта Скупштину“ дозволио би се уставни пуч, јер би се на тај начин мимо Устава и закона предсједнику дала императорска, краљевска овлашћења која краљеви више немају ни у уставним монархијама.
Осим овога, предсједник државе је у несумњивом и неоспорном уставном преступу јер одбија да испуњава своје уставне надлежности тиме што одбија да повјери мандат посланику – лицу кога је потребна скупштинска већина делегирала за функцију мандатара, на тај начин производећи хибридну политичку и институционалну кризу и покушавајући да политички програм своје партије пласира злоупотребом државне функције и државних институција.
Апсолутно и једино Скупштина Црне Горе има пуна уставна овлашћења и надлежности да доноси кључне одлуке и да потпуно закономомјерно и уставомјерно државу доведе у редовно стање правног поретка.
Предсједник Ђукановић своје политичке намјере да организује парламентарне изборе не може остварити кршењем овлашћења и надлежности које му као предсједнику даје Устав Црне Горе, а нова скупштинска већина своје политичке програме и циљеве да разријеши предсједника државе не може остварити мимо овлашћења и надлежности Скупштине и Уставног суда и кроз јасно прописану процедуру за разрјешење предсједника, прописаном чланом 98 Устава Црне Горе: „Мандат предсједника Црне Горе престаје истеком времена на које је биран, оставком, ако је трајно спријечен да врши дужност предсједника и разрјешењем. Предсједник одговара за повреду Устава. Одлуку о постојању или непостојању повреде Устава доноси Уставни суд и без одлагања је објављује и доставља Скупштини и предсједнику Црне Горе. Предсједника Црне Горе Скупштина може разријешити када Уставни суд утврди да је повриједио Устав.“
Такође, евидентно је и апсолутно јасно да игнорисање и ниподаштавање скупштинске већине која је иницирала и доставила потребне акте од стране Ђукановића и неименовање Миодрага Лекића као будућег мандатара представља грубо кршење Устава и проузроковање кризе, изазване тиме што Ђукановић не раздваја државну функцију предсједника Црне Горе од политичке и партијске функције предсједника ДПС-а, чинећи то на штету ове прве функције.
Уколико предсједник и посланици, стара већина, а садашња мањина, односно садашња мањина, а нова већина и сви именовани и неименовани парламентарни субјекти, не раздвоје своје личне и партијске интересе од општих и државних и уколико не схвате да су Устав и законске процедуре изнад свих, имаћемо техничку Владу и в.д. стање у правосуђу и свим другим институцијама до редовних парламентарних избора.
По члану 92 став 1 Устава, нису испуњени услови ни да Скупштина саму себе распусти, јер Скупштина се распушта ако не изабере Владу у року од 90 дана од дана када предсједник Црне Горе први пут предложи мандатара, а у конкретном се не ради о предлагању мандатара први, већ трећи пут од избора.
Описана ситуација била би карактеристика не само незреле, већ непостојеће парламентарне демократије у нашој земљи- наводи се у саопштењу Каварића.
Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: