Каварић: Феноменологија цетињске трагедије

„ДЕФАНЗИВНИ СИНДРОМ“, ОДСУСТВО САОСЈЕЋАЊА (ЕМПАТИЈЕ) И ПОЛИТИЗАЦИЈА ТРАГЕДИЈЕ

И док је цијела Црна Гора скамењена од бола за невино срадалим жртвама а посебно за дјецом која су трагично и прерано изгубила, своје тек започете животе, поред исказаног јединства у болу, огромне већине грађана, ипак је немогуће, а не примијетити неколико негативних, појава као феноменологије нашега друштва.

„ДЕФАНЗИВНИ СИНДРОМ“ ДРЖАВНИХ СЛУЖБЕНИКА (РАЗМИШЉАЊЕ И ПОСТУПАЊЕ КАО ОКРИВЉЕНОГ)

У вези актуелног догађаја исказано је неколико осврта на рад Полиције као државнога органа, оружане силе, који је први позван да употријеби физичку принуду, рачунајући и употребу ватреног оружја као најтежи и најдрастичнији облик примјене полицијских овлашћења.

Један број грађана, НВО организација и медија је само преносио оно што је на разне начине сазнао о трагичном догађају не хвалећи али ни критикујући посебно Управу полиције и њене службенике.

Један број грађана, НВО организација и медија је као по службеној дужности, дочекао на нож и разапео ПолИцију њене службенике, фактички их окривљујући зашто је до овог трагичног догађаја уопште дошло, или зашто га Полиције није омах спријечила и предуприједила изгубљене људске животе.

У вези оваквог, изразито кричког и осуђујег осврта, без намјере да браним полицијске службенике, желим јавности указати на следеће:

Постало је забрињавајуће да је изразито критички, по правилу унапријед осуђујући, неповјерљиви и одиозни приступ великог броја грађана на рачун Полиције, Суда (Судија), Тужилаштва (Државних тужилаца) и здравствених радника (доктора и сестара) код ових врста професија развио један феномен или синдром, који је у социјалној медицини познат као: „ДЕФАНЗИВНИ СИНДРОМ“. Овај се синдром у пракси код полицијског службеника, судије, државног тужиоца и доктора или медицинске сестре манифестује као размишљање у кризној ситуацији на начин као да је већ окривљен за професионални преступ или као размишљање: како да поступи а да не буде осуђен или да не поднесе санкцију.

Описани негативни притисак чини јачим чињеница уколико је критичар из миљеа познатих јавних личности, политичара, НВО активиста, медија и сл.

Ако је оште познато да су полицијски службеници који су употријебили неки облик принуде (без обзира да ли је био оправдан или не) безмало увијек били оптужени, оклеветани, стигматизовани, испитивани, предмет унутрашње контроле, поставља се питање: који полицијски службеник ће у ситуацији када је потпуно оправдано индиковано употријебити ватрено оружје, одлучити да брзо и лако то учини, ако зна да је он или његов колега већ за пуно мању ствар имао невиђене перипетије, суспензије, прекид радног односа, кривичне и прекршајне поступке и слично.

Исто је и за судију, тужиоца или доктора. Који ће судија одлучити да одреди или укине притвор, да осуди или ослободи, који ће тужилац лако одлучити да оптужи или неоптужи, грађанина ако зна да ће сјутра бити на многим насловницама и предмет јавних критика, поруга, осуда, јавних истрага и слично. Који ће доктор одлучити да примијени ризичну али ефикасну инвазивну методу која пацијенту може спасити живот или га убити, без обзира што је индикована или могућа???

Апсолуто сам свједок да је до сада и те како било случајева прекорачења полицијских, тужилачких, судских или здравствених овлашћења, али то нам као грађанима, медијима, нво активистима и професионалцима не смије послужити да осудимо, да сумњамо и да унапријед разапињемо свакога полицајца, судију, тужиоца, доктора, сестру и сл. јер ћемо у том случају онеспособити и еутаназирати цијели систем а од државних службеника и здравствених радника направити икебане које ће само красити институције државног система али неће имати храбрости и способности да поступе по својим овлашћењима и по своме знању и савјести, јер ће се унапријед плаштити јавне критике, стигме, осуде и пакла медијске истраге и провлачења, јер ће се унапријед плашити суда и осуде јавности или њеног највећег дијела.

ФЕНОМЕН ОДСУСТВО САОСЈЕЋАЊА (ЕМПАТИЈЕ)

Оно што је страшна трагедија на Цетињу показала јесте несхватљива и језива безосјећајност и одсуство емпатије код једног броја грађана и то не само ради официјелног непоштовња службено проглашених дана жалости, већ ради одсуства суштинског осјећаја разумијевања и болних осјећања бола породица страдалих, који су скрхани тугом за својим најближим испраћали њихова страдала тијела. Вјерујем да је овај број грађана био заиста и веома мали, али је страшно да је постојао макар и један човјек који није осјетио бол и тугу која је као стијена висила нас цијелом Црном Гором и ширила се попут мрачног облака над цијелим друштвом.

ТРЕЋИ ФЕНОМЕН-ПОЛИТИЗАЦИЈА ТРАГЕДИЈЕ

Трећа карактеристика ове, по свему судећи једне од највећих трагедија у историји Црне Горе, осим што је испољила дубока саосјећања многих која су вриједна дубоког поштовања, исказала је и једну изразито негативну карактеристика јавног и друштвеног живота у Црној Гори.

Наиме, међу видно потрешеним реакцијама и изразима добоког саосјећања са грађанима и са породицама преминулих, пристигле су и јавно објављене поруке саучешћа и разумијевања највиших званичника великог броја држава, међународних и других организација, амбасадора, предсједника, премијера и других званичника.

ИНИЦИЈАТИВА ПРЕДСЈЕДНИКА ДА АМБАСАДОР БОЖОВИЋ ТРЕБА БИТИ ПРОТЈЕРАН

Свакако, међу првима стигла је и искрена, дубока и братска порука саучешћа и подршке народу у Црној Гори и од државе Србије и њених званичника, што ми је поред осталих свакако било логично и природно, јер сам помислио, па ваљда, у болу можемо бити заједно и без конфликта и са Србијом.

Међутим, преварио сам се: већ послије неколико часова реаговао је кабинет Предсједника Црне Горе и саопштио да је порука од државе Србије стигла са неке мејл адресе, који Предсједнику није по вољи и који је споран. Схватио сам да је Предсједнику засметало што је саучешће стигло са адресе Амбасадора Божовића.

Убрзо је стигла и иницијатива Предсједника да пошиљаоца мејла треба још и протјерати и забранити му улазак у Црну Гору.

Нисам могао да вјерујем да у овој прилици није заобиђено ни да се понови по ко зна који пут, да се ради о Амбасадору којег Црна Гора не признаје, те да Божовићу треба принудно забранити улаз, што би свакако значило да се он и протјера из државе. Свакако, овакву, приземну, безосјећајну и непримјерену објаву из кабинета Предсједника пренијели су лојални медији, поново увлачећи јавност у добро познати дипломатски скандал МИПа ЦГ протјеривања свог држављанина и грађанина ради наводног непоштовања самога себе, односно своје државе и своје историје.

Овакво реааговање Кабинета предсједника, ван контекста трагичног момента и дешавања, је свакако показало да одређени носиоци државних функција не могу да се ни у једној прилици, па ни у конкрентој, какво је страдање невиних људи у Цетињу, не могу да се издигну из колотечине својих провинцијских и интересних окова, нити изнад својих малих, приземних политичких интереса и мржње.

Пише: Далибор Каварић, адвокат

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: