• Издвојено
• Поглед

Категоријалне грешке и правна сигурност

1 min read

18 сати ‎ ИН4С

Пише: др Владан С. Бојић, адвокат

 

Рецентни поступци против чланова Савјета РТЦГ показују како такве грешке прелазе из теоријског у практични ниво, производећи озбиљне посљедице не само за појединце, него и за правни поредак у цјелини.

Прва категоријална грешка (error in categoria facti)

У парничном поступку фактичко радно искуство кандидата проглашено је „незаконитим“. Тако је суд увео нову и непостојећу правну категорију – „незаконито радно искуство“. Чињенице, међутим, не могу бити ни законите ни незаконите: оне напросто постоје (фацта сунт фацта).

Тиме је суд прешао границу надлежности непотпуне судске јурисдикције, јер је изреком фактички елиминисао једног кандидата – компетенцију коју закон не познаје. Таква конструкција показује како се фикција може претворити у инструмент одлучивања, чиме се брише јасна линија између чињеница и права.

Друга категоријална грешка (error in categoria facti)

У кривичном поступку учињена је још озбиљнија грешка: зарада остварена на основу рада изједначена је са противправном користи прибављеном кривичним дјелом. Зарада је институт радног права и уставно и конвенцијаки строго заштићено право запосленог, док је противправна корист институт кривичног права. Њихово поистовјећивање није само неправилно, већ и логички неодрживо – готово и равно томе као када би се уговор о раду тумачио као облик мита.

Шта је суд морао знати, а није

Осим погрешне квалификације, начин објаве пресуде показује да су игнорисани основни постулати права. Судија није смио да не зна – или је морао да зна – сљедеће:

– значење, нарав и домашај трајног дуговинског односа;
- објективне границе дејства материјалне правноснажности парничне пресуде;
- да пресуде о поништају производе дејство само за убудуће, никада ретроактивно;
- да је члан 416 став 1 КЗ бланкетна норма, која се попуњава егзактним нормама других грана права – у овом случају чланом 50 и чланом 49 став 8 Закона о националном јавном емитеру РТЦГ (избор генералног директора), а не чланом 29 став 1 тачка 5 истог закона (конфликт интереса чланова Савјета);
- да парничне пресуде нису доказ у кривичном поступку.

Листа би се могла продужити у недоглед.

Све то судија је морао знати – или није смио да не зна. Игнорисање ових знања не може се објаснити случајношћу. Ако није ријеч о незнању, тада остаје могућност да су страх и зла воља постали нова методологија правосуђа – можда и симбол непобједиве Црне Горе.

Страх од општеусвојених аргумената одбране

Још једно обиљежје процеса јесте начин на који је пресуда објављена. Судија је све свео на некритичко и готово слепо ослањање на тужилачке конструкције, док су одбрана и њени аргументи остали избрисани из процесног садржаја и са хоризонта. Такво поступање нема додирне тачке с правом на правично суђење из члана 6 Европске конвенције о људским правима, гдје се од судије очекује да се подједнако озбиљно и непристрасно бави ставовима обје стране.

Поступања судије и тужиоца, због озбиљних основа сумњи у спрегу и дослух, не могу остати изван институционалне контроле. Она морају проћи провјеру Судског савјета и Тужилачког савјета, а основи сумње захтијевају и кривичноправно процесуирање. То је цондитио сине qуа нон повратка повјерења у судску власт.

Спекулативни паралелизам

Кумулативно посматрано, парнична и кривична пресуда стварају оно што се може назвати „спекулативним паралелизмом“. Ако једна одлука и не опстане по жалби, друга производи исти ефект. Тако је условна осуда члановима Савјета РТЦГ инсталирана као „резервни осигурач“: одвраћање од будућег гласања, не због незаконитости, него због страха од репресије.

Иронија је у томе што се не санкционише прошло понашање, већ се превентивно паралише будуће одлучивање. Мјера упозорења, наизглед блага, постаје инструмент инхибиције законитог поступања.

Закључак

Када судске одлуке бришу реалност и када зараду претварају у противправну корист, право престаје бити инструмент сигурности и постаје огољен инструмент страха. Категоријалне грешке нису академска апстракција, већ аномалија која подстиче неповјерење у судску власт.

Обнова правног поретка могућа је само досљедним разликовањем чињеница од правних норми, поштовањем граница судске надлежности и заштитом права на правично суђење. Све друго води у симулакрум – споља правна форма, а изнутра горе и најгоре.

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: