Катарина Бранковић – православна духовна громада, прелепа и несрећна грофица Цељска

Пише: Предраг Савић, адвокат и писац

Катарина Бранковић је духовна громада, прелепа српска принцеза и последња Цељска грофица којом могу да се поносе Србија, Византија и средња Европа. Њена улога далеко надилази оквире побожне грофице Цељске или принцезе: била је политичка личност, мецена уметности и заштитница духовности и спона која је спајала Исток и Запад. Њени трагови – у камену, рукописима, прстењу и орденима – и данас говоре о времену у којем је живела, али и о њеној духовној снази која се, нажалост, не спомиње довољно.

Данас се Катарина Бранковић с правом помиње као једна од најзначајнијих жена српске и словеначке средњовековне историје, упркос томе што је преживела тешке породичне трагедије – остала је без троје деце и мужа, оца, браћа су ослепљена… Највеће је изненађење да се њено име у Цељу, где је била последњи владар Цељске грофије, ређе спомиње. У Цељском покрајинском музеју постоји само један њен допсрни портрет и печат са грбом. Ту је, додуше, и једна владичанска митра коју је, према музејском натпису, сама Катарина извезла и даровала Београдској митрополији.

Катарина Бранковић, позната и као Кантакузина, била је српска принцеза, ћерка српског деспота Ђурђа Бранковића и византијске принцезе Ирине Кантакузине. Рођена је 1418. године у Вучитрну, у угледној династији која је повезивала последње остатке средњовековне Србије и Византије. Породица Бранковић у то време била је под сталним притисцима Османског царства, али и западних сила. Политички бракови и савези били су нужно средство опстанка. Катарина је била сестра Маре Бранковић, султаније и жене Мурата II, што говори о важној дипломатској улози породице Бранковић у тадашњој геополитици Балкана.

Савремени извори описују Катарину као изузетно лепу и достојанствену жену, са снажним византијским цртама – тамне очи, светлу кожу и богату тамносмеђу косу. У биографској причи на порталу „П-Портал“ (https://pportal.net/katarina-brankovic-srpska-princeza-vladarica-zagrebackog-gradeca), наводи се да је папа Пио II, када је чуо за њену судбину и лепоту, рекао:

„Та принцеза је светиљка Византије и понос Срба.“

Године 1434. Катарина се удала за грофа Улриха II Цељског, једног од најмоћнијих племића тадашње средње Европе и, како то стоји на табли Покрајинског музеја у Цељу, остала је православне вере и после удаје. Брак је био део шире стратегије повезивања српског деспотата са западним савезничким династијама. Улрих II је Катарину водио на своја путовања, а она се брзо истакла као образована, побожна и политички мудра жена. Улрих је прелепој Катарини одобрио да на двор доведе своје духовнике православне вере.

Улрих II Цељски био је последњи представник грофовске куће Цеље, која је током XIV и XV века стекла велике територије широм данашње Словеније, Хрватске и дела Аустрије. Његова амбиција била је да постане равноправан ривал Хабзбурговцима. Године 1436. стекао је титулу војводе Крањске, Корошке и Штајерске, што је изазвало сукобе са Фридрихом III. Врхунац сукоба био је 1456, када је Улрих II убијен у Београду током покушаја да преузме власт у Угарској.

Док је Улрих био одсутан, Катарина је управљала градовима: Градец (данашњи Горњи град у Загребу), Раковац, Смолник, Самобор, Вараждин и Медвеград. Била је веома поштована и звана „драгом господарицом“. Имала је свој печат и грб. Одржавала је српске војне посаде и штитила православно становништво. Са грађанима Загреба 1429. свечано је дочекала оца Ђурђа са осам хиљада витезова.

Као удовица, Катарина је преузела управу над цељским поседима. Део у Угарској 1461. продаје Јану Битовцу, а остатак, по уговору из 1443, постепено преузимају Хабзбурговци. Пад Цељске грофије убрзали су горички грофови и Франкопани. Катарина је покушала да задржи власт уз помоћ немачких управитеља и српских војника, али без успеха. Нарочито је патила због ослепљења браће Стефана и Григура и губитка деце.

Катарина и Улрих II имали су троје деце: Ђурђа (умро пре 1446), Хермана (утопљен под сумњивим околностима у дванаестој години у шанцу Цељске тврђаве) и Јелисавету (умрла 1463). Била је ктитор манастира Рмањ у Босни, у знак сећања на Хермана. Наручила је 1454. „Вараждински апостол“, најстарији сачувани ћирилични рукопис у Хрватској.

Године 1460. или 1461. Турци су је заробили и држали као политичког таоца. Ослобођена је посредовањем сестре Маре. Последње године провела је у Јежеву (данас у Грчкој) и учествовала у преговорима између Османлија и Млечана. Преминула је 1491. у селу Конче (данас Северна Македонија), где је и сахрањена у цркви Светог Стефана коју је сама подигла.

Живот је завршила далеко од Цеља. На Старом цељском граду, на једном паноу, може се пронаћи кратка цртица о њој и нешто дужа о трагичној смрти њеног мужа, и фотографија његове лобање која се чува у Покрајинском музеју у Цељу. Ту је пано са родословом цељских владара, на којем је и њено име.
Статуа „Молитва“ вајара Франа Кршинића настала је као омаж Катарини и Улриху и симболизује веру, достојанство и женску снагу. Данас се налази у Београду. Планирано је њено враћање на Калемегдан, што додатно говори о важности симболике њихове везе.

У Народном музеју Србије чува се њен златни прстен.

Српска православна црква је, преко Митрополије загребачко-љубљанске са седиштем у Загребу, установила Орден Кантакузине Катарине Бранковић. Загребачка православна општа гимназија носи њено име од 2005. године и представља јединствену образовну институцију која негује српску језичку, културну и верску традицију. Ова приватна православна школа је симбол непрекинутог памћења на Катаринин духовни и општи историјски значај. То је и место окупљања вишеструко напаћене српске заједнице у Хрватској. Кроз образовање, културне пројекте и сарадњу са Митрополијом, гимназија чува сећање на ову изузетну жену из историје.

Радио-телевизија Србије посветила јој је епизоду у серији „Племените Српкиње из сенке“. Уредник и сценариста Ранка Јакшић је са редитељом Иваном Стивенс, кроз игране сцене, коментаре историчара и нарацију, бриљантно приказала Катаринин животни пут. Посебно уверљиво су описане њене дипломатске мисије, духовна улога и њена културна заоставштина. Епизода је емитована прошле године, као део напора да се јавности представи заборављено женско наслеђе које је обликовало српску и словеначку средњовековну историју.

Катарина Бранковић је била духовна громада, много више од принцезе – културна посредница, политичарка, мецена, чуварка вере и симбол женске снаге. Зато њена заоставштина мора знатно интензивније да живи кроз историју, школство, уметност и памћење народа.

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: