Кантић

Да вас питам нешто: има ли смисла додатно објашњавати наслов? Ипак, може бити како је све у наслову. Филозофи баш и не држе до наслова. Спиноза је своју најусамљенију, геометријску расправу насловио Етика. Али, о чему је овај геније расправљао, будући изопштен, у шта је вјеровао, коме се обраћао… Афектима, Природи, Божјој супстанци и његовим бесконачно, савршеним атрибутима? Могуће да, као спинозиста у пропалом покушају, осјећам крајевима духа да ова „филозофија“ довољног разлога, прије свега – прољепшава!

Међутим, Кантић и не воли баш Етику. Зашто, Кантићу? Етика је небеска идеологија! Добро, има један ровчанин право, кад вели: ко год спекулише о етици, у дефициту је с аргументима. Чини ми се (не држи ме за ријеч!), да се ради о извјесном Крстивоју. То је једна мршава, сува, брката појава, стара стотину љета. Е, тај ме упутио на Спинозу, једног јунског дана, рекавши: Сибин, без етике, човјек је слама! – (Кантић, алергичан на етику, још мање је естета…)

Није лијепо у свим приликама говорити о етици. Господин Емануел Левинас, зборивши на етичкој висини, препознаје другост као извор спасења. Тиме је Други, име правде, сила и закон! Кантић, препознаћемо, није на страни правде. Не спознаје „мистични темељ ауторитета“ кроз којег правда проговара. Мисли, Кантић, имам посла с политичарима, и чему онда потезање за етиком. Ок, Кантићу, али прије тога, ваља разумјети да је, етика, превасходно, ствар односа према самом себи.

Питање: да ли је могуће – постојање лажи? Кантићу, како то да лаж још може егзистирати?! Да ли се, Кантићу, лаж „о-држава“ тако што се чува свим репресивним методама, путем полиције и пост-полиције (тзв. удбе), за разлику од истине која је слободна. Питање: да ли је оно што се на силу „чува“, нужно лаж?!

Поштовани публикуме, спознајте ли, на спинозистичкој равни, да још нико никад није чувао истину. Чини ми се (грешнику), да ни Бог нема потребу чувати истину! Стога је метафизика најљепше човјеково откриће, јер у себи освјетљава Бога, истину и слободу. Стога је Кантић антиметафизичко биће!

Није ли Кантић исто што и Катнић? Овом игром ријечи, волио би да се позабави докони Марсел Дишан, који је био, напоменимо, дадa у шаху. Дишан је његовао жртву! Као први секудант Француске, овај велемајстор, познавао је дух жртве. Али, Дишан није форсирао жртву, није се њоме разметао, напротив: као сликар који се одриче слике зарад идеје, „жртвује“ самог себе у питању: како стојимо с истином? На трагу Светог Августина који тражи да „чинимо истину“ путем исповијести, Дишан се пита: ако је стварање истина, да ли је могуће још и не створити? Ми питамо: да ли је могуће измислити Кантића?!

Па, ипак, шта ако се поменути Кантић самоизмишља. Ипак, брале мој, није лако Кантићу у процесу самоизмишљања. Чек`, ај се ти усуди па се упусти у самоизмишљање „сопственог“ лика. У реду сујета (којом се Ћаки дичи ка` ипо један), нарцисоидност, и све кутаре што то прате, али нешто сасвим друго је самоизмишљање, будући да у томе има трагова параноидности, мада је Кантић, мора се рећи (да куцнем у букву), здрав, тај нема сколности ка метафизичким дилемама. Проста логика: Кантић је Катнић, и обратно…

Три питања за Кантића из области метафизике:

1 Зашто се на вратима фрижидера лијепе магнети који су обично купљени у неком од европских градова?

2 Зашто се, ако живите на приземљу, комишија са петог спрата сретне једном у годину дана на степеницама?

3 Да ли је Кантић Катнић, и у случају да јесте, како то третирати?

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: