Камерна изложба о Десанки Максимовић у САНУ

Десанка Максимовић (1898–1993) није само једна од наших највећих песникиња 20. века, већ је и једна од најомиљенијих. Умела је да каже да је битно „да се има радозналости за сав живот око себе и опипљиви, видљиви и психички”, а што и провејава, уз емоцијe, топлину и снагу, кроз њену поезију на више начина.

У Библиотеци САНУ дан након датума када је дошла на свет (16. мај) отворена је Kамернa изложбa поводом 125 година од њеног рођења. Поставка ће трајати до 16. јуна и може се посетити радним данима од 8 до 16 часова.

Ауторка изложбе Сања Петровић, библиотекарка Библиотеке САНУ, подсећа да је Десанка Максимовић била српска књижевница, песникиња и професорка Прве женске гимназије у Београду. Бавила се и превођењем са руског, словеначког, француског и бугарског језика. За своје изузетне књижевне успехе, педагошки рад, културно и друштвено ангажовање била је награђивана високим признањима као што су: Октобарска награда Крагујевца за „Крваву бајку”, Седмојулска награда, Награда АВНОЈ-а, Вукова награда, Змајева награда Матице српске за 1973. годину за књигу „Немам више времена”, Плакета САНУ за велике заслуге у стварању и ширењу песничке речи, Награда за животно дело Удружења књижевника Србије, Његошева награда и бројне друге награде и ордени.

Како је наведено у пратећем материјалу, дописни члан Српске академије наука постала је 1959, а редовни члан Српске академије наука и уметности 1965. године.

– Из збирки Библиотеке САНУ изложени су најзначајнији артефакти, књиге поезије и прозе, међу којима су и њене прве песме објављене 1920. године у часопису „Мисао”, конкретније прва објављена песма из јануара 1920, под називом „Једна смрт”, чиме и започиње изложба. Ту је и прва њена награђена песма на конкурсу истог часописа јула 1920, реч је о „Стрепњи”, једној од њених најпознатијих песама коју знају и они који не знају много о њој – каже Сања Петровић и додаје да се могу видети и прва издања њених књига, од оне под називом „Песме” (1924) до „Зовине свирале”  (1992).

Изложени су и преводи њене поезије на енглески, немачки, француски, италијански, шпански, пољски, чешки, руски, бугарски, јерменски и кинески језик и прво и јубиларно издање „Сабраних дела” (1969) у седам књига поводом педесетогодишњице рада, као и „Целокупна дела” (2012) у десет књига, дигитално издање „Целокупних дела” (2016), Десанкини преводи Достојевског, Чехова, Балзака, Отона Жупанчича, Франца Прешерна, Бориса Дубровина и Маргарите Алигер и њена поезија објављивана у Академијиним издањима, уз радове и књиге о њој.

– САНУ је 2021. објавила први том издања посвећеног женама академицима и ту је и одељак о Десанки, текст је писала проф. др Александра Вранеш и та књига затвара поставку, у слободном је приступу и може да се прелиста. Битно је истаћи и факсимил рукописа „Крваве бајке”, а то је једини рукопис који ми чувамо у академији и чији се оригинал налази у академијском архиву. Нагласила бих и две фотографије из Фототеке САНУ: на једној је са Бранком Ћопићем, њеним пријатељем, она датира из седамдесетих година прошлог века, а ту је и она на којој је она сама из млађих дана, настала око 1930. године. Међу изложеним књигама налазe се и две са посветом ауторке академику Ћопићу – наглашава наша саговорница.

Извор: Политика