Kако видео-игре помажу лекарима
1 min readПрва национална конференција „Студије видео-игара: нова интердисциплинарна научна област” биће одржана у децембру на Академији уметности у Новом Саду. Ова академија је креирала студијски програм дизајн видео-игара на који је уписана трећа генерација студената. Иста установа је и носилац пројекта „Анализа индустрије видео-игара у Србији: ка новим звањима и образовним профилима”. Иначе, две деценије је прошло од прве конференције Студија игара у Копенхагену где постоје мастер и докторске студије у овој области.
Наша конференција ће испитати контекст појављивања видео-игара у друштву и култури, формалне структуре игре, наратолошке аспекте, естетско и психолошко дејство на играча, политику идентитета, образовне, терапеутске, уметничке или пропаганде сврхе. На њој ће учествовати и Марко Сувајџић, ванредни професор на Универзитету на Флориди, који предаје дизајн и продукцију игара, као и предузетништво у новим медијима, то јест дигитални стартап.
‒ Студије дизајна видео-игара су доста напредовале у Америци. Данас већ постоји велики број универзитета који нуде предмете или специјализације у овој области. Оно што је мени најзанимљивије јесте дигитални простор где се видео-игре дотичу са новим технологијама (вештачкa интелигенцијa, блокчејн, ВР/АР). Интерактивност видео-игара је оно што их чини популарним. Већина људи преферира интеракцију у односу на пасивне медије, попут телевизије ‒ каже Марко Сувајџић за наш лист.
Тема његовог доктората је утицај нових технологија на трансформацију друштва. Усредсредио се на едукацију и здравство, а ови садржаји могу да се креирају и за потребе војске, политике, економије…
‒ У едукацији ми данас имамо оно што сам пре десетак година почео да проучавам у облику учења на даљину. Пандемија је убрзала овај процес, тако да оно што смо можда очекивали да се деси тек за пет до десет година већ се десило током 2020. Пандемија ће остати запамћена као прекретница у школовању и раду на даљину ‒ наводи наш саговорник.
‒ Здравство је област у којој је рецимо „Епл” веома активан и развија много апликација за свој „Епл воч”. Тренутно радим на систему који презентује медитацију унутар ВР, који је повезан са системом за биофидбек, тако да у реалном времену приказује различите призоре на основу скена можданих таласа особе која медитира. Систем тренутно прилагођавамо за здравствене раднике с циљем да се смањи стрес на радном месту.
Често се доводе у везу постхуманизам и видео-игре. О томе, и о политичкој коректности у играма, Сувајџић каже:
‒ То је зато што видео-игре често представљају играча као аватара (на санскриту отелотворење). Kако вештачка интелигенција све више напредује, филмови научне фантастике постају апсолутно реални за имплеметацију. Људи су од памтивека били заинтересовани за бесмртност, а интелигентни аватари управо нешто тако и обећавају. Како су видео-игре прихваћене као облик уметности, самим тим оне дозвољавају уметничку слободу без цензуре. Политичка коректност ту може бити пожељна из моралног угла, али никако не сме бити и законом захтевана. Kреативност не трпи цензуру.
Након Математичке гимназију у Београду и студија компјутерских наука на Универзитету у Северној Флориди, наш саговорник се преселио у Сан Франциско и радио за низ стартапова из области интернета и видео-игара. У том граду завршава мастер из фотографије и дизајна. Одлази за Индију и снима документарац „Живот и смрт на реци Ганг”, премијерно приказан у Београду, а права за филм продата су телевизијама у Америци, Шпанији, Израелу…
У Београду 2005. оснива прву Катедру за компјутерску уметност и дизајн у Србији при Академији уметности. Отвара „Органик ту диџитал” студио за продукцију видео-игара са центрима у Београду и Сан Франциску.
‒ Докторирао сам на Универзитету уметности на катедри Мишка Шуваковића, где ми је ментор био један од огромних узора у животу, професор Никола Маричић. Добио сам 2013. понуду која се не одбија од Универзитета на Флориди и други пут се преселио из Београда за Америку. Њих је заинтригирало моје паралелно бављење просветом и продукцијом видео-игара. То је редак спој, јер се научници баве теоријом, а творци игара немају квалификације да предају на универзитету. У Америци сам 90-их година стекао држављанство и био активан на конференцијама, што је у великој мери допринело да ми понуде место заменика директора при научноистраживачом центру „Диџитал ворлдс институт” унутар Универзитета на Флориди ‒ прича Сувајџић.
Будућност видео-игара види у све већој интерактивности кроз коришћење нових технологија. Игре које будемо играли за 20 година биће, каже, веома другачије од данашњих. Нећемо их, свакако, играти на ТВ-у.
‒ То су неки трендови које очекујем да моји студенти са Флориде, као и из Београда креирају у будућности. Начин на који студенти данас размишљају је другачији, па ће тако и дигитални простор који буду стварале нове генерације бити потпуно уникатан. Своју улогу ту видим као својеврсног тренера који их подучава основама и истовремено их инспирише да осмисле ствари које ја сам можда не могу ни да замислим. Kреативност је мултигенерацијски пројекат” ‒ поручује Марко Сувајџић.
Мирјана Сретеновић/Политика
Прочитајте ЈОШ:
Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: