• Издвојено
• Колумне

Како у деведесетој бити срећан на бициклу

8 година ‎ Сибин

Дана (8.20.1922 год.), био сам свједоком најнеобичнијег догађаја који је, слободно могу рећи, добрим дијелом утицао на промјену мог до тада сивог, услужног, чиновничког животарења.

Посвећено једној успомени

Наслов је, што сам можеш провјерити, Г. Г. Маркесов, књига – Сјећање на моје тужне курве.

Међутим, прича је моје власништво (ако је смртнику допуштено да се позива на себе), тако је хтјела судбина, лутрија или нека тајанственија промисао…

Дана (8.20.1922 год.), био сам свједоком најнеобичнијег догађаја који је, слободно могу рећи, добрим дијелом утицао на промјену мог до тада сивог, услужног, чиновничког животарења.

Стајао сам на ивичњаку испод старог платана на којег би обично освитале рекламе, кад је тај господин од својих деведесет година на бициклу провозао изнад уличне гомиле без имало зазора возећи још равно кроз крошње. Олако примјетих да му је смијех богат ништа мање од терасе на коју је у пролазу бацао издужену, меку сјенку. Возио је, дакле, крајње поједностављено, чак повремено лијевом руком дотичући врх шешира у знак поздрава, изговарајући, притом, следеће револуционарне ријечи: „Филозофија није ту да решава ствари, већ да их окрене наглавачке!“ Онда би се зачуо, с његове стране, грохотан смијех, који је звучао као раштимована хармоника. Понеко би из баште кафеа (тог јулског дана који је трајао округло седамдесет четири сата, шеснаест минута и тридесет девет секунди), те ријечи дочео са аплаузом одобрења, док би остали наставили са читањем новина, испијањем чаја или се и даље занимајући лулом… (Треба ли рећи како се ово није одиграло у Паризу?)

Господин је у вожњи која је трајала дуго као послеподневни сан, примјењивао извјесну тактику, возећи веома елегантно, благо улазећи у кривине, нипошто не трзајући, стриктно поштујући прописану брзину. Каткад би затрубио, са неког од плаката читајући рекламу, можда баш ону: „У продавници балона, само за оне који имају женску дјецу, попуст 50%. Понуда важи викендом!“ Све то би изговорио помпензно, користећи се глумачком дикцијом, и наставио као да и даље не вози кроз крошње, што се чинило да само ја од присутних примјећујем. Истина, још нерасањен…

Као и сваког љета, и тога сам се (био) заљубио до ушију! Како ми је у сваком тренутку у вансеријском заносу пријетило да се одлијепим од тла, нисам имао друге него послушах савјет и џепове циркусантских панталона напуних ријетким облуцима.

Зар бих могао да се не сјећам? Пришла је десном страном, с необавезним, љетњим осмијехом, сједајући слободно до моје непарне стране на клупу Шеталиште Малољетних, и тек тако рекла: „Видите, осјећам лептирове у стомаку!“

Имала је плаве очи и плаву боју гласа, не више од петнаест плавих љета, и изгледала је као неко ко је малочас пао с неба. Сјећање ми говори да сам био више него сметен, дубоко се застидивши и поцрвенио у ушима, хтио сам да говори о цвијећу, облацима, повртњаку, али ријечи нису хтјеле да напусте стегнуто ждријело.

Она је, не осјећајући никакву сметњу, наставила течно говорити како живи само љети, кад је музика блискија духу и кад цвијеће ужива на блудан начин док га у предвечерју заливамо млаком водом на јужним терасама резиденције.

Искоса сам јој загледао атлетска кољена, дисциплиноване нокте, крајеве косе, линију врата, дужину трепавица, шарене пертле, овалну пету, строги лист десне ноге, и тиме био више него одушевљен, и малчице повријеђен. Нисам могао да је волим, али то није искључивало жељу да се убијем због ње тим чином јој доказујући размјере дивљења које ме бјеху посвојиле.

(Било је јасно да љубав те врсте не доноси срећу већ тугу и самштину која живот учини још тежим него што он то у најгорим својим издањима може бити. Да, живот, то чудовиште које нас заокупља са свих страна…)

Одбио сам предлог да идемо код ње у мансарду и оданде гледамо ватромет који сваке године слави градско, вјештачко језеро.

На растанку ми поклони шкољку и конвенционалан пољубац у образ кога сам, како би ми лакше пао, желио тумачити као пријатељски гест оног ко нема шта да ми опрости. Никад се више нисмо срели и ово је први (и потоњи) пут да пишем о њој.

И овог јутра чекам оног господина на бициклу да провоза изнад уличне гужве кроз крошње, наравно, ако је жив сад би имао сто година (самоће), али свеједно, остајем при свом да би таква феноменална појава без поријекла могла ухватити још један круг демонстрирајући сву елеганцију на два точка.

Ни овог јутра га нема, а ја остајем у нади да све то, ипак, нисам само умислио, што је често случај са таквим стварима.

Са бициклом и љубави никад нисте начисто!

(Слобода за Чађа!)

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: