Како су ме врбовали за Русију

Стварно, зашто сам ја толико за Русе кад западна Империја много боље плаћа своје људе у Србији и кад је велики број школованих Срба на страни Империје, а против Руса? Они су врбовани хонорарима, стипендијама, грантовима да би служили као интелектуална пешадија империјалног Запада. Као што каже Мило Ломпар у својим Моралистичким фрагментима: „Има, штавише, неке чудесне лакоће у томе зато што је свет премрежен стипендијама.

Толико је све уобичајено, саморазумљиво, неупитно, да и не опажаш како је свет – преко непрестаног кружења стипендија – постао прозирно милитаризован, јер ти примаш војничку плату, а ниси ни помислио да новац којим плаћаш своје рачуне – потпуно цивилно, потпуно цивилизовано: чинидба и противчинидба – јесте твој зато што си ти плаћен, зато што си сврстан у препознатљиво стање: у-војсци-служити“.

Добро, и ја сам врбован. Руси су ме врбовали. Нисам добио руску стипендију, али сам врбован. Како? Ево одговора.

Књижевници

Да прескочим рано детињство, када су ме привлачили цртани филмови попут Црвеног цвета или Коњића грбоњића, који су били различити од америчких, пуних експлозивне акције, али насилних, пребрзих. Руски цртaћи су руком сликани, у стилу бајковитог Китеж града, са ликовима румених обрашчића у старинским кафтанима. Красавица из Црвеног цвета имала је кокошник у коси. На обзорју – црквице са луковичастим куполама, као пламен свеће…

Право врбовање почело је читањем руских књига. Сећам се како сам плакао над ликом баке Максима Горког у његовом Детињству, оне баке која је све разумела, све праштала, за све палила кандило пред иконом. Па онда Јесењин са Керушом („И дуго је за трагом трчала,/ следећи га, као кад уходе,/ и дуго је, дуго је дрхтала/ незамрзла површина воде“), Писмом мајци и свим оним што се изливало у тугу због света који, како каже Свето Писмо, у злу лежи. Па Мајаковски са Облаком у панталонама – „Мама, вашег сина нешто дивно боли“… Алаксандар Блок: „Ноћ, улица, фењер, апотека, / Бесмислена, мутна светлост дрема“; Дивна Дама претвара се у мрачну Незнанку… Био сам скоро заљубљен у Марину Цветајеву, трагичну песникињу белих удату за црвеног, којој мужа и ћерку одводе у логор и која одлази због безнађа у коме се нашла са сином Муром 1941. у Јелабуги (и данас памтим најбољу на свету дефиницију љубави, Маринину: „Волети неког значи видети га онаквим каквим га је Бог замислио, а родитељи га нису таквим учинили“). Врбовао ме Пастернак песмом о Страшном суду, Гетсимански врт, из Доктора Живага.

Пришла ми је Ана Ахматова с Реквијемом; Осип Мандељштам ме позвао на информативни разговор, и шапнуо ми: „За блажену бесмислену реч помолићу се у совјетској ноћи“; и, из Тристије: „Ко може знати кад растанак чује / Какву даљину реч нам носи та?“ Па Страх и нада његове жене Надежде, који су ми били свакодневна лектира за рат против остварене утопије, скупа са Архипелагом ГУЛАГ великог хришћанског моралисте Солжењицина.

Кроз совјетски врт препун страхова и тајни путовао сам са Иљфом и Петровим (Дванаест столица), али и са Михаилом Булгаковим (Мајстор и Маргарита), јер „Анушка је већ просула уље“.

Чехов, најсетнијег осмеха на свету… Па Буњин: „И цвеће, и бумбари, и траве, и жита,/ И жега у подне, плаветна красота./ Свог сина ће Господ блудног да упита:/ ‘Окуси ли срећу земаљског живота?’// Све заборавићу. Памтиће се стаза/ Што води кроз траве и жита вољена./ У сузама слатким, ништа нећу казат,/ Грлећи Му милосна колена“.

Открио сам касније и Пушкина, чијег Пророка у препеву Милорада Павића знам напамет, и Љермонтова, са хришћанским стиховима: „Верује се, и плаче се, и опет је лако све…“ Толстој ме врбовао Смрћу Ивана Иљича и страшном тугом Ане Карењине. А Достојевски ми је пришао преко Аљоше Карамазова, који се обраћа деци после сахране Иљуше Снегирјова, и обећава малим друговима: „Обавезно ћемо васкрснути, обавезно ћемо се видети и све један другом испричати!“

Наравно, Фјодоре Михајловичу, твој старац Зосима ме уверио да будем за Русе, јер сам за „рускога Христа, славјанскога Христа“ (Тин Ујевић), кога је Свети Јустин Ћелијски звао „Богом словенских очајника“.

Мислиоци

Кад сам, као двадесетогодишњак, прилазио православљу, помагали су ми Владимир Соловјов (Смисао љубави) и Николај Берђајев (Самоспознаја). А после сам читао Лава Шестова, нагнут над његово поређење Толстоја и Ничеа. На ред је дошао и руски Леонардо, свештеник Павле Флоренски, са самосвојним, естетичким доказом Бога („Постоји Рубљовљева икона Свете Тројице – значи постоји Бог“, говорио је он).

Онда су дошли умови попут Семјона Франка, браће Трубецких… Открио сам словенофиле, полетнике слободе, саборности, свечовештва; Хомјаковљев спис Црква је једна и словенофилско Писмо Србима из Москве и данас ме надахњују у борби за чистоту правоверја. Ту је био и Константин Леонтјев, који је препознао просечног Европљанина као оруђе свеопштег разарања. Па Василије Розанов, који је знао шта ће бити с Русијом без монархије.

О Ивану Иљину, који је рекао „ми нисмо ни ученици, ни учитељи Запада. Ми смо ученици Божји и учитељи самима себи“, да и не говорим: одавно живим са Иљином на обзорју.

Метафизичка Русија

Од када сам дошао у додир са метафизичком Русијом (а то је читањем било још у средњој школи), живим, скоро као и својом отаџбином у духовним пределима Велике Матушке. Сасвим ми је јасно зашто је Рилке једну од најдубљих својих песничких књига Часловац написао по повратку из Русије. Јасно ми је такође зашто је тај исти Рилке, у својим Причама о драгом Богу, записао да је једина земља на свету која се граничи с Богом, одозго и одоздо, управо Русија. Јер нигде и никад није било већег државног простора него што је њен, и нигде и никад није било мање везаности за земаљско него у пределима Трећег Рима, који је стремио Небеском Јерусалиму.

Толики јуродиви, путници – поклоници (страњики) који оставе све земно и крену за Христом били су могући само тамо, као што су, по нечијој речи, само сабраћа Карамазових могла да се из епохе Трећег Рима изненада обрету у крвавој утопији Треће Интернационале. Чак је и потписник ових редова срео једног таквог путника – поклоника на Какову, метоху Хиландара, 1999; угостио га је покојни отац Митрофан Хиланадарац. Био је књижевник из Москве који је оставио све што је имао и пешке кренуо у Свету Земљу.

Зато су ми на памети стално речи чудног и зачудног руског песника – футуристе Велимира Хлебњикова: „Русија хиљадама хиљада слободу је дала. Сјајна ствар, да се памти“. То је слобода да се буде у свету, али не од света, слобода која се често не оствари, па се чак претвори и у лењост („Треба се бавити нечим узвишеним, рече Обломов и зевну“, била је омиљена реченица руске књижевности Моми Капору, али и Никити Михалкову, који је Капору одушевљено рекао да је и њему драг лик Обломова, Гончаровљевог јунака, који, маштајући о узвишеном, ништа не предузима у стварности.)

Из те слободе осољене Христом родили су се и Свети Сергије Радоњешки, и Серафим Саровски, и Јован Кронштатски, и Јован Шангајски, и Царски Мученици, и Новомученици пострадали од комуниста; из те слободе, потонуле у ништавило, родили су се Бакуњин и Лењин… У осцилацијама те слободе сва је руска култура, за коју Михаил Епштејн каже да стално бди на олтарском прагу храма; а осцилације су ишле између оног Достојевсковог: “Смири се, горди човече“ и оног Горковог: “Човек – како то гордо звучи!“… За том слободом жудео је Црњансков Вук Исакович, када је, показујући више небо него тле, говорио „Тамо аз појду“… Слобода која стреми свечовештву, жртвеном служењу ближњима, слобода чији је темељ љубав…То је осетио и православни Немац Вернер Шубарт, који је у свом делу Европа и душа Истока писао: „Запад је поклонио човечанству најсавршеније форме технике, државности и комуникација, али га је лишио душе. Задатак Русије је да поврати душу у људе.“ И додавао је: „Енглез хоће да види свет као фабрику; Француз као салон; Немац као касарну, Рус као цркву. Енглез тражи профит, Француз славу, Немац власт, а Рус – жртвовање“. Русија је нама, Србима који вековима страдамо бранећи своје Име и Имање, утеха, јер она живи за Храм у чији су олтар положене и наше жртве.

А шта смо ми Русији? Херојска опомена. Владика Николај је у оставштини имао белешку по којој је Србија соко, а Русија медвед; кад соко опомињуће писне, медвед ће се пробудити. И соко и медвед су у војсци Христа, на коју се кренуле војске антихристових слугу, поклоника мамона и златног телета. И заиста: деведесетих година 20. века, док је Русија „сном мртвијем спавала“ у пећини дивљег неолибералног капитализма, Србија је примала ударе НАТО на себе. И Русија се због тога пробудила у последњи час.

Сада, после руске одбране Србије у Уједињеним нацијама од монструозне енглеске резолуције о Сребреници, лако је волети Русију. Лако је волети Русију која брани свет од НАТО Империје. Лако је волети православну Русију, кроз коју је, како рече Тјутчев, под теретом крста прошао Христос све благосиљајући.

Али да се зна и ово: који у Србији воле Русију воле је и волеће је чак и упркос обртима земаљске политике (што не дао Бог!). Јер волети Русију, бити Русијом „врбован“, значи волети земљу која се граничи с Богом: одозго и одоздо.

(Фонд стратешке културе)

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: