Како су нас „херојски“ „побиједили“
Основни утисак након ових локалних избора је у знаку лицемјерја актуелног режима, који је имао све полуге власти против грађана, жељних промјена, и, гле чуда, прошао боље.
Све је личило на тучу голоруког човјека из народа с неким из власти, који у објема рукама држи металне шипке, и диви се себи како у фер и поштеној тучи надјачава оног празних руку. И онда, наравно, по уходаном сценарију, тријумфални чин у старој згради Владе, муштулуци пред окупљеном масом, навиклом само на познати рефрен, јер све друго не долази у обзир: „Опет их покоматисмо..!“.
Мада се мора признати да је премијер овог пута пред својим обожаваоцима, навиклим искључиво на апсолутне побједе, био мало деконцентрисан, па је некако заобишао прилику да се прецизније изрази: да нијесу освојили апсолутну власт ни у Бијелом Пољу, ни у Бару, ни Колашину, Пљевљима и Рожају, а у Даниловграду су се провукли за длаку.
Све онако, у брзини, није поменуо чак ни да је изостао цјеловит тријумф у Подгорици. Па ће им бити неопходне руке помоћи с неке адресе, и то у више градова. Али у општем слављу све је ипак прошло глатко. Реторика и побједничка бука учиниле су своје.
Наравно, у општој иконографији није изостао ни понеки џемпер на бини, чисто да се зна како је све почело с годинама, које почињу јануаром.
Све у свему, ни енормна куповина живих људи, откуп личних карата, и гласова, ни уцјене сваке врсте, ни бушотине по Подгорици као да се трага за нафтом, ни много тога из богатог арсенала режимских мућки, ипак није уродило очекиваним, да се Подгорицом управља без игдје икога.
