Како су комунисти 1944. стријељали српског сатиричара

Масакр у редакцији сатиричног часописа Шарли Ебдо је одјекнуо попут бомбе и продрмао светску јавност као ретко која трагедија у новијој историји. Да ли је могуће да неко буде убијен због комичних цртежа, ма колико они за неког били увредљиви? Могуће је, наравно, и није ништа ново. Дешавало се и раније. Смрт српског стрип цртача и карикатуристе Вељка Коцкара то потврђује.

О Вељку Коцкару (1920-1944) се зна веома мало.

Рођен је у Осјеку. У Београд је, ради даљег школовања, прешао као петнаестогодишњак. Стрип сцена у престоници је тридесетих била у успону и млади Коцкар јој се придружује са свега 18 година. Први стрип Освета краљице Тао-Мај објављује у тринаестом броју часописа Паја Патак (у коме је, на пример, сарађивао и Жика Митровић), а затим своје карикатуре, илустрације и стрипове пласира у листовима Дом и свет и Бодљикаво прасе.

Најпознатији стрип Вељка Коцкара, Доживљаји Кактус Бате, био је инспирисан Дизнијевим Микијем Маусом (тада познатим као Мика Миш), али је био више од пуке копије. Занимљиво је да је Коцкар био један од првих српских цртача који је цртао пинап лепотице.

Како није сачувана ниједна фотографија младог уметника, најприближније о његовом физичком изгледу се можемо информисати захваљујући шаљивој илустрацији на којој су приказани уметник и његов разголићени модел.

Одмах након ослобођења, Коцкар је ухапшен и стрељан без суђења уз „образложење“ да је „као агент Гестапоа ширио лажи и клевете против народноослободилачке борбе“ – постоје снажне индиције да је пред стрељачки вод доспео због карикатуре Стаљина.

Наравно да околности под којима су страдали француски карикатуристи и Вељко Коцкар нису истоветне. Разлике су многобројне, али постоје и подударности. У оба случаја, своје животе су изгубили уметници који су „прекршили правила“ и „оскрнавили светињу“. Француски карикатуристи неће никада бити заборављени; њихова смрт их је, ма колико ти сурово звучало, прославила (најновији број часописа Шарли Ебдо је штампан у три милиона примерака уместо у уобичајених 60 хиљада).

Удес Вељка Коцкара је данас познат само најужем кругу поштовалаца девете уметности. Историчар стрипа Здравко Зупан је 2009. године приредио публикацију Вељко Коцкар – стрип, живот, смрт у којој су, на шездесетак страница, сакупљени сви сачувани стрипови и карикатуре овог младог уметника.

Такође, пре пар година је најављен амбициозни документарни филм о Коцкару у режији Ђорђа Марковића и под радним називом Ко је сместио Кактус Бати?. Филм је тренутно у фази продукције – већ је доступна изузетно занимљива најава у којој говоре Вељкова сестра Јованка и многи други – укључујући и култног Роберта Крамба који је пре пар дана дигао глас и против напада на своје француске колеге. Je suis Charlie или Ја сам Кактус Бата, свеједно. За неке смрти једноставно нема оправдања.

(Извор: Расен)

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: