Како су Ирци спасили српску војску током повлачења преко Албаније: Херојска битка 8.000 добровољаца против 100.000 бугарских војника
У драматичним данима јесени и зиме 1915. године, док се српска војска повлачила пред здруженим нападом Централних сила, на јужним ободима тадашње Краљевине Србије одиграла се епизода савезничког херојства која и данас сведочи о жртви и солидарности у Првом светском рату.
Када је постало јасно да бугарска војска напредује све јужније са намером да опколи српске снаге у повлачењу и обезбеди стратешки важну железничку линију Берлин–Константинопољ, савезници су покушали да успоре њихово напредовање. На граници Србије и Грчке, код села Костурино, ирска Десета дивизија — састављена од око 8.000 добровољаца — покушала је готово немогуће: да заустави читаву бугарску армију од око 100.000 војника.
Ирски војници, који су на балкански фронт стигли након тешких борби на Галипољу, били су исцрпљени и често без адекватне зимске опреме. Многи су већ пре самих борби имали промрзлине, али су ипак заузели положаје у покушају да зауставе бугарски продор кроз једини планински пролаз у Вардарској долини — пролаз од пресудног значаја за бугарску стратегију.
Када је почео снажан бугарски напад, Ирци су се нашли на изузетно тешком терену. Требало је бранити висораван окружену високим планинским врховима, а земљиште је било толико каменито да је најдубљи ров могао бити ископан тек око 60 центиметара. Упркос томе, ирски војници нису одступили. Остали су на положајима до краја, свесни да својим отпором купују драгоцено време српској војсци која се повлачила.
Та борба успорила је бугарско напредовање и помогла савезничким и српским снагама да избегну потпуно опкољавање. Цена тог отпора била је велика. На Солунском фронту и у борбама на Балкану страдало је око 5.000 ирских војника.
У знак сећања на њихову жртву, код Дојрана и данас стоји келтски крст. На њему је исписано:
„У знак сећања на оне из Десете ирске дивизије који су пали на Галипољу, а дали животе у одбрани Србије, а и у славу свих Ираца који су дали своје животе у Великом рату.“
Тај споменик није само обележје једне битке, већ и симбол савезништва и жртве. Попут тог крста, и сећање на ирске војнике који су стали у одбрану Србије остаје трајни подсетник да су у најтежим тренуцима српске историје постојали људи који су били спремни да за њу дају и оно највредније — сопствени живот.
Да се не заборави. Нека им је вечна слава.
Бог да им душе прости. Споменик се налази у селу Раброво, недалеко од места на коме је била битка – код села Костурно, југозападно од Струмице. На мапи Меморијала у иностранству то изгледа овако https://facilmap.org/Um63MEOCqLdd?toolbox=false&route=false&pois=false#13/41.3281/22.5623/Mpnk/m270516. Много је лепо што сте их се сетили!
Тада су Хабзбурговци и Пруси хтели да направе привредни раст са нафтом из Османског царства. Данас Амери желе исти то са нафтом из Венецуеле и Персије.
Колико тога има што још незнам, страшно?