Како су француске обавештајне службе убијале Србе и слабиле Србију

Листа са именима за одстријел је једна од највећих тајни Француске Републике. Од када је ступио на власт, Франсоа Оланд даје „дозволу за убијање“ одлучније од својих претходника, резултат је трогодишњег истраживања француског новинара и публицисте Венсана Нузила.

Његова књига „Убице Републике“-„Les tueurs de la République“, која је недавно објављена у Француској, бави се убиствима и специјалним операцијама тајних служби у француским зонама утицаја у Африци, али и на Блиском истоку и у бившој Југославији.

Оланд чува листу за одстрел у свом кабинету у Јелисејској палати. На њој су имена оних чије убиство је тајно одобрено. У зависности од околности, то могу да буду циљана убиства за која су задужени војници, агенти француске тајне службе или земаља савезница. У кодираном језику професионалних обавјештајаца, ријеч је о „операцији Омо“-убиство.

У специјалном интервјуу за Спутњик, аутор открива како је једна таква операција спроведена у Босни и Херцеговини у којој је „елиминисан“ босански Србин оптужен за ратне злочине.

Током рата у бившој Југославији за операције „Омо“ су били задужени Франсоа Митеран и Жак Ширак.

Митеран се устезао да се изјасни против Срба, важио је за србофила, говорио је да не треба „додавати рат на рат“. Са доласком Ширака наступио је заокрет. Тек што је изабран за председника, 1995. године, суочио се са кризном ситуацијом, када су трупе Ратка Младића у близини Сарајева заробиле око триста плавих шлемова, међу којима је било стотинак француских војника. Ширак је био бијесан и понижен и спремао се да узврати.

Војска га је савјетовала да пошаље командосе да ослободе заробљенике и убију српске војнике. План је био да се пошаље више од 250 војника и четрдесетак хеликоптера. У исто вријеме је Јелисејска палата упутила генерала Бертрана де ла Пресла да преговара са Младићем и Радованом Караџићем. Преговори су успјели, војници су ослобођени и операција је отказана. Потом се догодила Сребреница и саветовано му је да пошаље падобранце како би спасао цивиле. Ширак је проценио да је то сувише ризично, да би могао да изгуби педесетак војника у моменту када је тек ушао у Јелисејску палату. У том тренутку је био спреман да нареди убиство лидера босанских Срба. Смирио се када је потписан мир у Дејтону, који су наметнули Американци, а не Европљани.

Операција „Омо“ је спроведена нешто касније.

Од љета ’97. до краја ’98. постојао је јак притисак на Французе да ухвате осумњичене за ратне злочине у њиховој зони. Хашки трибунал их је оптужио да се не труде и да штите осумњичене. На мети се нашао Драган Гаговић, бивши шеф полиције у Фочи, који се крио у француској зони. Француске специјалне јединице су му поставиле засједу. Њени припадници су се маскирали у војнике СФОР-а, једна екипа је била задужена да о његовом доласку обавести другу екипу која је поставила барикаде на путу. У аутомобилу је, међутим, било петоро дјеце, од једанаест до дванаест година, која су се враћала са турнира у каратеу. Операција је требало да буде прекинута због непредвиђеног присуства дјеце, али прва екипа није упозорила другу, или друга то није узела у обзир. На аутомобил су испаљена 22 метка и он се срушио у оближњи јарак. Гаговић је убијен, а право је чудо што су деца преживјела.

Званична верзија је била да Гаговић није хтео да се заустави на барикади и да је на њега пуцано из легитимне одбране. Извори из војног врха су ми потврдили да је наређење било да га уклоне.

Наређење је издао Ширак?

Донијето је на врло високом нивоу, али не значи да је Ширак био обавијештен. Он је извршио притисак на војску да се нешто предузме и они су прешли у акцију. Скандал је избио због присуства дјеце у колима, јер су могли да их убију, али француски војници нису показали кајање. Порука је била јасна: „Господо ратни злочинци, готово је са некажњавањем, можемо да вас ухапсимо или да вас убијемо“.

Између француске и америчке обавештајне службе су у то вријеме владале тензије?

Једни друге су оптуживали да су се договорили са Слободаном Милошевићем да не ухвате Караџића и Младића. Американци су говорили да су Французи у директној вези са Караџићем, што се касније показало тачним, јер је један француски војник, који је био посредник, осуђен. Мостови нису срушени, укључујући и период када се трагало за ратним злочинцима.

Французи су са своје стране сумњали да су Американци у Дејтону постигли договор са Милошевићем о потписивању примирја, под условом да се не дирају Караџић и Младић. Уместо да су сарађивали на њиховом хватању, ове две службе су биле у конкуренцији и међусобно су се оптуживале. Неке операције су пропале због тога што једна или друга страна није сарађивала. То је био огроман неуспјех.

Да ли за то постоје политички разлози?

Многима није ишло у прилог да се Караџић и Младић ухапсе сувише рано. Постојао је политички притисак Трибунала, па су морали нешто да предузму, али тек касније су уложена значајна средства како би Караџић био ухваћен.

Ширак и Клинтон су разговарали о томе да се они „неутралишу“?

Да, на неформални начин. О томе нема писаног трага, али ми је то поново потврђено након објављивања књиге. Током потписивања мировног споразума у Дејтону, Клинтон и Ширак су говорили о могућности да Караџић и Младић буду неутралисани, што би могло да значи и у политичком смислу. То је, уосталом, била улога Милошевића у Дејтону, да се склоне Караџић и Младић. А потом, уколико сувише буду сметали, да се елиминишу. Та могућност је споменута, француска и америчка обавештајна служба су на томе радиле, иако можда нису заиста намјеравали да их убију.

О томе је било ријечи и у Јелисејској палати?

Питер Тарноф, државни подсекретар Била Клинтона, алудирао је 1996. године на могућу елиминацију Караџића и Младића у разговору са Жаном Давидом Левитом, Шираковим дипломатским саветником. Левит није знао шта да одговори, па је питао Ширака, који је одговорио зашто да не, али да то ураде Американци а не ми.

извор: Спутник

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: