Како су фашисти протјерали Пекићевог оца: Језик и „аргументи“ истовјетни данашњим

Отац славног писца Борислава Пекића, некадашњи начелник управног одјељења Зетске бановине и бивши срески начелник, Војислав Пекић, дошао је врло брзо у сукоб са окупационим властима због свог одбијања да се одрекне српства. Он је пред италијанским властима изјавио да не признаје „црногорство“, те је сјутрадан протјеран са Цетиња у Србију, а само мјесец дана пред устанак.

По окупацији 1941. године фашисти су одмах почели са промјеном бића Црне Горе. Српски језик, који је био званични језик у Књажевини и Краљевини Црној Гори, преименован је у црногорски, пише публициста Јован Маркуш у својој књизи „Црногорски идентитет“.

Међутим, нису се сви сложили са оваквим „пројектом“. Један од њих био је и Војислав Пекић. Квинслишкој власти он је послужио да примјери осталима како ће се односити према онима који не желе да се одрекну самих себе зарад новоцрногорске нације.

Пекић није прихватио фашистичко и сепаратистичко национално преименовање Срба из Црне Горе, и то је јасно изјавио пред италијанским властима. За исказивање свог става кажњен је прогоном.

У гласилу „Зета“ од 13. јуна 1941. наводи се:

„Бивши начелник управног одјељења бивше бановине и бивши срески начелник Војислав Пекић, родом из Дробњака, изјавио је пред италијанским властима да за њега не постоји Црногорство, и да се он као такав не осјећа. 

Одмах послије његове изјаве саопштено му је да може напустити Црну Гору. Јуче поподне Пекић је морао извршити наређење те је отпутовао са Цетиња“.

„Зета“ иза којег су стајале квинслишке власти, препоручује и „мјере“ према како наводи „родољубима“.

„Његовим стопама требало би послати и све оне остале теразијске лижи сахане како би се Црна Гора ослободила оваквих ‘родољуба'“.

Ради дисциплиновања народа, напомиње Маркуш, да прихвати теорије о „новим Црногорцима“, сепаратисти су припремили списак од чак 200 највиђенијих грађана из Црне Горе са намјером да их убију као познате борце за српско национално јединство.

Није тешко уочити скоро истовјетност сепаратистичког и усташког пројекта.

Примјећујемо да је језик којим се користе фашисти у гласилу „Зета“ истовјетан данашњем у режимским гласилима која пропагирају забрану уласка, па и прогон из Црне Горе.

Сјетимо се и Марке Шћепановић која је у Скупштини викала на посланике ДФ-а: „Вратите се у Србију!“

Српски језик је још једном протјеран из школа, уџбеника, историја је ревидирана.

Исти су и аргументи за „непослушне“. Квинслишка власт их је тада називала „родољубима“, ставивши ову ријеч намјерно под наводнике. Однос је исти и данас. Срби су проказани као дежурни кривци, од којих би требало ослободити Црну Гору.

Војислав Пекић, постао је примјер нама осталима, мада не онако како су очекивале тадашње власти. Постао је свијетли примјер како се и Србин понаша пред квинслизима и окупаторима и не да се клонирати у квазинацију. „Родољуби“ се ипак нису дали. Само мјесец дана након Пекићевог протјеривања, у Црној Гори се народ дигао на устанак.

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: