Како се понашати након причешћа

Има много књига и упутстава посвећених припреми за Свето причешће. Циљ ових књига јесте да пруже човеку знања потребна за свјесно, са свештеним страхом и непостидно приступање Путиру с Храном Бесмртности. Ове књиге су различите. У њима има неподударности, углавном везаних за различит степен строгости припреме и различите приступе учесталости причешћивања.

Ипак, таква литература постоји и она је многобројна. Али, ево чега немамо! Немамо књига које с читаоцем воде разговор о томе како да се понаша после причешћа, како да чува добијени дар, како да на добро користи реалност богоопштења! Пропуст је очигледан. И нема ничег дрског у томе да се овај пропуст брзо надомести. Озбиљност задатка захтева, као прво, формулисање питања, а као друго, саборне напоре за проналажење тачног одговора.

Искуство, духовно и свакодневно подједнако, говори нам о томе да је лакше добити него задржати. Ако се ради о великом дару умијеће његовог коришћења је најтеже што очекује онога ко га је добио. Благослов може да се претвори у проклетство сразмерно с неуким коришћењем или занемаривањем дарова. Историја Израела је пример за ово. Мноштво чуда, Божије вођство, односи између народа и Бога попут супружничких! Шта се више може очекивати?

Ипак, као наличје ових односа неумољиво се појављују погубљења и тешки ударци који падају на главе људе који се понашају недостојно избрања. Што се тиче причешћивања реалност Христовог присуства у Евхаристији је још у апостолска времена наводила на то да се говори о болестима и смрти недостојних причесника. Дакле, одавно је вријеме да се говори не само о припреми за причешће, већ и о правилном животу после добијеног причешћа.

Ево прве мисли која почива на површини: зар није умијесно да се на дан причешћа умјесто вечерњих молитава, покајничких и скрушених, уочи спавања још једном прочитају благодарствене молитве после причешћа? У њима су молбе не просто за опроштај и помиловање, већ „да уђеш у удове и у утробу, учврстиш зглобове и кости, опалиш трње свих сагрешења“ и др. Ове кратке молитве су веома снажне, пуне смисла, радосне и енергичне.

Њихово вишеструко или макар поновно читање на дан причешћа појачава у хришћанској души осјећај захвалности према Богу, рађа трезвеност (сјећање на Господа), распламсава у човјеку жељу да се чешће причешћује.

Светитељ Јован (Максимович) је након служења литургије често дуго остајао у олтару. Читао је Јеванђеље, „пребирао“ је бројанице, изговарао је друге молитве и затим је с напором одлазио на свакодневни посао пошто није желио да напусти олтар. И то је лекција. Очигледно да је човек у свету оптерећен бригама и да је ужурбани животни темпо непријатељ усредсређености. Али, човек треба да се труди да после причешћивања не зарони одмах у послове, треба да се потруди да потражи макар кап тишине коју ће посветити читању и размишљању.

Плашим се да тврдим који је тачно од оптинских стараца (чини ми се Варсануфије) савјетовао да се на дан причешћа чита Апокалипса Јована Богослова. Очигледно се имало у виду то да је облагодаћени ум хришћанина у то време способнији за примање Божјих тајни него у обичне дане.

Није толико у питању конкретан савет колико обриси општег правила: на дан причешћа све могуће вријеме и снаге треба посвећивати проучавању ријечи Божије и других духовним дјелима.

Поставши дом Божји посредством причешћа хришћанин постаје страшан за невидљиве непријатеље добра. Од њега као од ватре „бјежи сваки злочинац и свака страст“. Стога је за непријатеља битан задатак да се потруди да разоноди хришћанина, да га увуче у ковитлац разноразних брига, да га окружи „незнањем, заборавом, малодушношћу и каменом безосјећајношћу“.

И непријатељу то полази за руком сразмјерно с нашом непажњом. Треба ли се чудити распојасаности гријеха и хаосу који влада у главама ако не учимо да како треба користимо своје најпобједоносније оружје – битно сједињење с Богочовјеком и Спаситељем?

Питање без сумње, није потпуно сагледано, већ смо га се само дотакли. Оно захтјева црквену пажњу и самом изговарању питања може претходити позив: „Вонмем!“ („Пазимо!“). И умијеће опраштања грешака и способност супротстављања дјеловању страсти и храброст у незгодама и предукус вјечних добара, и још много-много другог се причесницима даје у изобиљу.

Ево шта је Јован Кронштатски говорио после причешћивања: „Господ је у мени лично, Бог и човек, ипостасно, суштаствено, истинито, очишћујуће, освјећујуће, побједоносно, обнављајуће, обожавајуће, чудотворно, што и осећам у себи“.

Богатство дарова које је осећао кронштатски пастир исто је богатство дарова које се даје свима, али нажалост, причесници га не осећају тако дубоко.

Управо у овом смислу ће свеци судити свијету. Имајући тачно исто онолико колико и ми, они су умели да свој живот претворе у јарко горење кандила док ми само испуштамо гареж и ризикујемо да у страшном часу суда останемо без уља.

Осим онога што већ имамо можда нам више ништа није ни потребно за чудотворну пуноту и свакодневно хришћанско сведочење. Није нам потребно ништа преко тога, али треба да научимо да користимо оно што имамо. И прије свега треба да научимо да се правилно опходимо према пречистим тајнама Христовог Тијела и Крви: да их са свештеним страхом примамо и достојно чувамо у себи.

Аутор: Протојереј Андреј Ткачов

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: