Како Русија може да нам помогне

Пише: Момир Булатовић

У домаћим патриотским (проруским) редовима и даље постоји висок степен неразумијевања како Русија треба да нам помогне. Опхрвани вишегодишњим невољама од којих су бомбардовање и покушај насилног отимања Косова и Метохије највеће, али никако и једине, они упиру очи у (мајчицу) Русију и траже одлучну, брзу и дјелотворну помоћ.

Нису ријетки ни они радикални гласови који би, да се њихови предлози којим случајем остваре, довели до оружаног сукоба са Западом. Мисли се на предлоге за уступање територије за руске војне базе, или на жал што за вријеме НАТО агресије нисмо добили одбрамбени систем С- 300 којим бисмо нанијели жесток ударац непријатељској авијацији. Па и по цијену неминовне бездушне одмазде.

У групу одмјеренијих спадају они који указују да Америка годинама хара свијетом на основу своје „меке моћи“. Посебно указују да локални прозападни НВО сектор „плива“ у доларима и обавља задаћу од које они осјећају мучнину у стомаку. Томе се, тврде они, треба супроставити појачаним руским присуством (ваљда, такође израженом у доларима). Елем, на меку моћ Америке требало би ударити меком моћи Русије.

Прије неколико година, група црногорских русофила је саставила елаборат о нужности формирања црногорске политичке партије која би за циљ имала превођење државне политике Црне Горе на (про)руски колосјек. Пројект је овом аутору тада достављен на мишљење са молбом да буде прослијеђен „тамо гдје треба — знаш ти гдје“.

Документ је имао три основна дијела. У првом је истакнут „интерес“ Русије („излаз на топло море“) за остварење ове идеје. У другом дијелу је дружина расподијелила државне функције, од предсједника Републике и Владе, преко министара, све до начелника Генералштаба Војске Црне Горе. Да ли је потребно нагласити да су сва имена била потпуно непозната црногорској јавности?

Трећи дио је био најзначајнији и зато га се ваља присјетити. Посљедња реченица је била написана већим фонтом и болдована. Гласила је: „Најважније је обезбиједити сталан и неограничен доток новца из Москве у циљу реализације овог пројекта“.

Овакав текст пристојан човјек једва може да дочита, а не смије га дати никоме другоме осим ауторима. Срећом по њих, он никада није угледао свјетло дана.

Очекивати да Русија поступа исто као и Америка, макар са супротним предзнаком, није ништа друго него израз дубоког непознавања принципа руске спољне политике. Они су, у оном дијелу који је представљен јавности, на сасвим супротном полу од америчких.

Русија има своје интересе и политичке симпатије, али их никада не подређује свом основном постулату међународне сарадње — немијешање у унутрашње политичке прилике суверених држава. Поштујући међународно право, она прихвата изражену вољу грађана, чак и онда када јој се њен резултат не свиђа.

Стога, они Црногорци који су били збуњени и љути што је Владимир Путин, предсједник Русије, честитао изборну побједу Милу Ђукановићу, нису имали ни најмањи разлог за таква осјећања. Тим прије што је честитка била сведена на протоколарни минимум и изражавала је наду да ће будући односи између двију држава бити у духу историјског пријатељства.

Језиком дипломатије, много тога је речено у свега двије реченице. Преведено на језик свакодневнице, ово се мора прочитати као увјерење да ће Црна Гора и Русија наставити да буду блиске и пријатељске државе и након (боље речено — упркос) оваквог изборног резултата. Ако неко и даље жели да се љути, онда предсједник Путин није права адреса, већ они који су својим (не)изласком на гласање довели до таквог избора.

Како, дакле, Русија може да нам помогне?

Крајње поједностављено — да постоји и да буде снажна. Јер стара је историјска истина садржана у тврдњи: „Јака Русија — стабилан Балкан“. Деведестих година прошлог вијека доживјели смо посвемашњи хаос на Балкану. Тада је Русија била слаба. Данас су, без обзира на сва искушења, на свјетској сцени другачије, за нас повољније прилике.

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: