Kako je srušen mit o ukrajinskom Staljingradu (VIDEO)

Do 19. februara je postalo kristalno jasno da svetlodarska grupa Ukrajinskih oružanih snaga (UOS) čak i posle povlačenja rezervi od Artjomovska i zadržavanja uskog grla u oblasti Svetlodarska – ne može da reši probleme koje joj je nametnula komanda, i da odblokira put M-103, plus da zauzme susedna naselja i uzvišenja. I pored svih žrtava, pokušaji su se završili tako što hunta nije uspela da uspostavi puno snabdevanje opkoljenih snaga, pa je u samom džepu otpočeo proces degradacije organizovane odbrane.

Nedostatak municije za teško naoružanje, nedostatak goriva i maziva, opadanje morala snaga odbrane – sve je to dovelo do fakta da su NOS (Novorusijske oružane snage) najzad uspele da očiste Černukino i zauzmu veći deo Debaljceva, gde se zaviorila zastava Novorusije (na šta bih vam skrenuo pažnju: zastava Novorusije, a ne DPR ili LNR, što je, da tako kažem, simbol onoga što će možda proizaći iz federacije ili konfederacije narodnih republika). Radovi na čišćenju preostalih tačaka otpora i grupa očajnih neprijatelja se nastavljaju.

Preduslovi za zauzimanje Debaljceva su stvoreni čak i pre toga, naročito posle zauzimanja železničke stanice Debaljcevo-Sortirovočnaja (u istočnom delu grada), što je omogućilo pristup jurišnim i diverzantskim grupama pravo u urbani deo, s južnog i jugoistočnog pravca.

Istovremeno, huntina smanjena vojna sposobnost za pružanje otpora je dovela do toga da neprijatelj napusti svoje južne i jugoistočne položaje (npr. uporište u Ohlovatki) i da svoje jedinice povuče prema Debaljcevu, gde su bliže izlasku iz obruča.

Hunta ima problem što ne može da organizuje pravu operaciju evakuacije opkoljenih snaga, pa su čak i pokušaji da se probije seoskim putevima završili s velikim s gubicima, tako da je, uprkos veselim sopštenjima nekih propalica, glavnina opkoljenih snaga (2-2,5 hiljade ljudi u borbenim redovima) i dalje zaglavljena u džepu.

Kolaps ukrajinske vojske

Pa je hunta izvukla organizacione zaključke: Komandant snaga Antiterorističkih operacija (ATO) Popko je smenjen i na njegovo mesto postavljen prethodno oterani Vorobjov, koji je, osim po „uspehu“ kod Ilovajska, poznat i po svojim medijskim pokušajima da se pretvori u zamenu za šefa generalštaba, Muženka. međutim, dok ovog drugog štiti Porošenko, Vorobjov mora da počisti što su mu ostavili prethodnici.

Teško da po huntu može biti još gore, s obzirom na izuzetno loš rad najviše komandne strukture UOA, a što se videlo u borbama u januaru i februaru. Da li će biti kakvih pozitivnih promena u pogledu komandovanja huntinom vojskom, to ćemo videti u verovatnoj prolećnoj kampanji. Avaj, Vorobjov je možda dočekati neće, ima i previše neprijatelja među vojnim i političkim vođstvom hunte.

Poslednja kap koja je dovela do kolapsa su bile katastrofalne procene generalštaba i komande sektora, koji za Logvinovo nisu obezbedili odgovarajuću odbranu, neophodnost koja se lako mogla videti odmah pošto je hunta promašila iznenadni napad na Ugljegorsk.

Osim toga, odbrana Logvinova i obližnjih uzvisina se mogla organizovati ili upotrebom snaga koje su tada bile u džepu, ili pravovremenim preraspoređivanjem pojačanja iz Svetlodarska i Artjomovska na područje u opasnosti. Zbog ove katastrofalne greške u proračunu, hunta je morala da dan-dva posle gubitka Logvinova ubaci mnogo veće snage ne bi li ponovo zauzela nesrećno selo, od onih koje su bile potrebne za njegovu odbranu, da se to organizovalo na vreme. Već posle gubitka Ugljegorska i i ulaska u Kalinovku, sledeći korak je bio očigledan, čak i za vojne hobiste. Generalštab i komanda ATO su bili kriminalno neaktivni (ili kriminalno nemarni), što je dovelo do obruča i značajnih materijalnih i gubitaka u ljudstvu.

Vojno pitanje Debaljceva je u ovoj fazi efektivno rešeno, jedino ostaje pitanje koliko će još agonija trajati i koliki će biti huntini gubici u ljudstvu (poginuli, ranjeni, zarobljeni), i, naravno, kolika magnituda materijalnih gubitaka. Hunta više ne može da izbegava gubitke, jer je ofanziva NOS na ovaj ili onaj način već ostvarila svoj cilj, mada uz velike napore.

Totalni poraz

Postignut je konkretan rezultat: huntina debaljcevska grupa je sada poražena. Bez obzira koliko će od huntinih snaga uspeti da se probije iz obruča, NOS su zauzele veliko saobraćajno čvorište Novorusije (što će umnogome pojednostaviti logistiku NOS) i porazile veliku vojnu grupaciju neprijatelja, što nam dozvoljava da kažemo da je postignut veliki operativni uspeh.

Kada je vođstvo hunte shvatilo da ne postoji način da se vojno sredi situacija kod Debaljceva, počeli su grčeviti pokušaji da se spase što se spasti da. Ko se probio iz obruča smesta je proglašen za heroja, iako je koliko juče bio deo drugačijeg propagandnog mita, o držanju „Debaljcevskog mostobrana“. Ali taj mit je sramno srušen, kao i onaj o „kiborzima“. „Ukrajinski Staljingrad“ se pretvorio u novi obruč, još jedan snažan udarac vojnom i političkom vođstvu hunte.

Priče o opasnosti ne mogu da vojnu retoriku nadograde vojnim uspesima. Porazi u bitkama za aerodrom i Debaljcevo zbrisali su uspeh koji je hunta ostvarila u odbrani pojasa Peski-Avdejevka i puta za Bahmutku, gde se ofanziva NOS zaglavila. Zato je sasvim prirodno što je hunta oglasila svoju miroljubivost i počela da juri RF i EU da se potpiše privremeno primirje.

Hunti sada treba da malo dane dušom, predah, ne bi li tužna priča o Debaljcevu bila zaboravljena, i da stabilizuje front kod Svetlodarska, posle čega primirje ima sve šanse da zaživi, s vojnim dejstvima će se pauzirati do aprila.

Treba reći da je hunta mogla da u Minsku ispregovara povlačenje svojih snaga iz debaljcevskog džepa (s opravdanjem da Evropa to zahteva) i tako izbegne sramotu vojnog debakla, međutim, Kijev je, podbadan od Vašingtona i ukrajinskih pristalica eskaliranja hibridnog rata, bio suicidalno tvrdoglav po pitanju Debaljceva, zbog čega je ono ostalo van okvira bilo kojeg od sporazuma iz Minska.

Mirovnjaci kao podvala

To je Novoruskim oružanim snagama omogućilo da situaciju dovedu do logičnog završetka i UOS zadaju prilično opipljiv poraz.

Porošenko je sada spreman da ozbiljno razgovaranja o pitanju raspoređivanja mirovnih snaga u tampon zoni (pitanju koje uključuje za RF neprihvatljivu formu njihovog raspoređivanja na granicu između RF i DNR i LNR), što bi trebalo da obezbedi efikasnije razdvajanje zaraćenih strana.

Ali je ovde problem to što bi mirovnjaci, s obzirom na nepostojanje zajedničke osnove za trajni politički kompromis, verovatno samo pojačali postojeću liniju fronta – buduću granicu između država. To nikako nije u interesu Kijeva i SAD, a još manje u interesu DNR i LNR, ali logika pokušaja Evrope da zamrzne sukob (što nailazi na izvesno razumevanje kod RF, koja je i sama zainteresovana za smanjivanje intenziteta konflikta) ne isključuje takvu radikalnu formu zamrzavanja situacije.

Sa stanovišta teritorijalnog integriteta Ukrajine, pojava mirovnjaka će značiti da Kijev priznaje da više ne može sam da reši situaciju i da su njegove pretenzije na Donbas podržane samo od međunarodnih organizacija i ranijim garancijama dobijenim od SAD i EU.

Kad pitanje Debaljceva bude skinuto s dnevnog reda, Porošenko će pokušati da iskoristi primirje za naoružavanje, tako da, bez obzira na svu javnu priču o „mirovnom procesu“, paralelno teče sistematski rad na isporukama naoružanja iz SAD i satelita.

Uloga Vašingtona

Novi šef Pentagona, za razliku od prethodnog, otvoreno podržava naoružavanje hunte i u tome se savršeno slaže sa republikanskim jastrebovima – među kojima je Džon Mekejn, predsednik senatskog Odbora za odbranu. Zato što u SAD ne veruju da će primirje trajati dovoljno dugo i da će se naći politički kompromis, Amerikanci nastavljaju s radom na produženju hibridnog rata protiv Ruske Federacije.

Primarni zadatak hunte je da legalizuje stranu vojnu pomoć i da u nju uključi što više savremenog naoružanja, uključujući američko. U međuvremenu će hunta morati da gleda kako da svoju privredu spasi od kolapsa (kolaps socijalne sfere je već neizbežan, ali ne isplati se čekati privredni kolaps – privreda će biti podržana sprovođenjem kanibalističkih zahteva MMF-a), jer će se socijalne tenzije povećati zbog naknadnog pogoršanja ekonomske situacije (prazni novčanici i ogromni računi za komunalne usluge će pročistiti mozak mnogo brže nego kovčezi iz Donbasa), pa će hunta pokušati da dogura do kraja primirja sa donaoružanom i brojčano jačom vojskom (pokušaće da je digne do 100-120 000 u Donbasu).

Drugi problem će biti kako nadoknaditi sadašnje gubitke u oklopnim vozilima, a što će biti posebno teško, jer će onih nekoliko relativno savremenih primeraka izgubljenih u zimskoj kampanji biti zamenjeni sa repariranim vozilima iz trajnih skladišta i raznoraznim đubretom iz Istočne Evrope.

Sve to od hunte zahteva nove kupovine oružja i materijala, kao i dalje preraspoređivanje vojne industrije i službi pozadinske podrške, kako bi imala relativno dugoročne kapacitete za vođenje hibridnog rata.

Hunta nema nekih šansi da vojno pobedi – oni koji u to nisu verovali posle Ilovajska počeli su da veruju i uverili se kada su se huntine ofanzive i kontraofanzive pokazale impotentnim i pored brojčane superiornosti.

Zato će se hunta na neko vreme fokusirati na stratešku odbranu, računajući na to da će vojni, politički, ekonomski i druge vrste pritisaka od SAD i satelita na Rusku Federaciju naterati Kremlj da odustane od svojih pozicija u Ukrajini. U skladu s takvom logikom, Kijev će neminovno kršiti primirje i vojna dejstva će se nastaviti. Kao i rat, koji itekako odgovara Americi.

Autor: Boris Aleksandrovič Rožin.