Како је Милован Ђилас тражио локацију за филмски град

Богдан Тирнанић је писао да у Београду постоје разна света места, али изузимајући цркве, храмове, споменике, један је биоскоп, каже, већ деценијама профано светилиште број један у које ће вам се заклети сваки искрени верник кинематографске религије. Реч је о „20. октобру” у Балканској улици. То је, сматра Тирке, последњи београдски бастион народне уметности, и када неко хоће да среди овај народ он, како додаје, бомбу под мишку па у биоскоп „20. октобар”! Бомбу у овај биоскоп подметнуо је 1968. Миљенко Хркач, члан милитантне организације Хрватско револуционарно братство. Тада је погинуо Саво Чучуревић, око 80 људи је повређено, а студенткиња Магдалена Новаковић остала је без обе ноге.

Бројна сведочења о филму, од самих почетака, преко авангарде до данашњих дана, редитељ Слободан Шијан уврстио је у књигу „Писци у биоскопу”, коју су управо објавили Филмски центар Србије и „Службени гласник”.

– Желео сам да покажем богатство наше књижевности о филму, том феномену који је својом појавом изменио свет, али је мање познато у којој је мери његово присуство оставило трага у нашој литератури. Ово је избор прозе, одломака из романа, мемоарских записа писаца и филмских стваралаца – навео је Слободан Шијан.

У књигу је ушао сатиричан приказ филма „за одрасле” из пера Бранислава Нушића, прича Чича Илије Станојевића „Кинематограф”, текст „Биоскопи под аустроугарском окупацијом” Босе Слијепчевић, запис Растка Петровића о Чарлију Чаплину, одломак из „Сенки на зиду” Радослава Петковића о кинематографском искуству једне епохе.

Текст Иве Андрића дочарао нам је доживљај панораме, путујуће атракције с кружно распоређеним сликама које је једна машина померала укруг.

– И ја сам гутао очима пределе и градове света и њихове људе, грађевине и животиње, све у боји, не помишљајући ниједног тренутка да би могло и не бити тако, да су то мртве слике, да је цела панорама шпекулантско предузеће, створено да најпримитивнијим средствима измами пару од оваквих наивних и радозналих гледалаца који се досађују по паланкама – написао је нобеловац.

Ту су и сећања Станислава Кракова, Живојина Павловића, Александра Вуча, Боре Ћосића, Горана Петровића, Миљенка Јерговића, и Саше Петровића о биоскопу „Славија”.

– Генерација црног таласа, рођена у освит Другог светског рата, транспоновала је жестока сећања на трагичне призоре детињства окруженог смрћу у своје филмове. Петровић у свом мрачном спису опсесивно набраја сваку бомбу која му је погодила комшилук разарајући свет његовог детињства, укључујући и биоскоп као метафору наше потребе за срећом коју стварност увек изнова ништи – пише у књизи Шијан.

Наилазимо и на белешку Владимира Дедијера, дописника „Политике” из САД, о сусрету с америчким глумцем Џоном Гарфилдом. Када је био у америчкој посети војсци на италијанском фронту у Барију 1944, Гарфилд је желео да обиђе и Титове партизане. Рекао је да му тако снажан утисак није оставила ниједна јединица. Поклонили су му револвер који је држао у својој соби за рад.

После годину дана Дедијер га је посетио у Холивуду, „а сутрадан је Гарфилд заједно пред 700 најугледнијих личност Холивуда говорио о нашем народу, о посети партизанској јединици у Италији, о снази и свежини која је долазила од тих наших момака”.

У књизи је запис писца Михајла Пантића, који је гледајући филм „Дивља хорда” научио да је, у овом нашем добу, право на „велику причу” од књижевности преузео филм.

– Као што је некада роман сменио еп, тако је данас филм сменио (епски, хроникални) роман. Филм је бржи, згуснутији, економичнији, а то прија нашој свести, обвиклој на апсорбовање брзих, прецизних слика. Човек данашњице је много више гледалац него читалац (сви пишу, мало ко чита) или слушалац (сви говоре, нико не слуша). Оно што Куросава каже за три сата, то Борислав Пекић пише на 3.500 страница. Филм мења миленијумско устројство уметности, он чини постојаним сумњу у велике, споре, епске форме: ма колико „живе” и пластичне речи никада не могу бити слике – дубина речи никада не може досегнути пуноћу визуелног утиска – сматра Пантић.

О изградњи Филмског града присетио се редитељ Рајко Грлић. Наиме, 1945. Дејана Обрадовића, партизанског официра за везу (касније ће бити директор „Југославија филма”), позвала је министарка просвете Митра Ђилас и рекла: – Ти ћеш ми, Обрадовићу, организовати кинематографију! Он је одговорио да не зна ништа о тој области. – Е, па баш зато! – рекла је и кренула да набраја шта све може да се учини. Први задатак био је да у року од седам дана у Београду нађе локацију на којој ће се градити филмски град.

– Није се усудио да пита шта је то: место на којем станују они који раде филмове или је то име за место где се снимају филмови. И што је најгоре, у Београду није имао никога кога би то могао да пита – пише Грлић. Седам дана касније звао га је Милован Ђилас и рекао да има седницу ЦК на којој мора да саопшти предлог о кинематографији. Ушао је с Обрадовићем у џип и кренули су да обилазе Београд.

Грлић пише: – Заустављали су се на разним местима. Ђилас је био све нервознији. На крају је стао у Кошутњаку, уз шуму која се простирала уз пут и рекао: „Немам више времена. Морам ићи. А ти можеш, ево овде, градити тај филмски град.” И тако је настао Кошутњак, тј. „Авала филм”, први прави филмски студио нове Југославије.

Политика

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: