Како је краљ чувао Србију у ратом разореној земљи!

У Првом светском рату, Србија је била окупирана, Влада измештена а краљ у избеглиштву, али вредност српског динара је све време остала стабилна, а курс непромењен – 88 франака за 100 динара.

Србија је Први светски рат дочекала са стабилним финансијским системом и довољно новца у државној каси, али оно што је било важно је – да се такво стање и одржи током рата, када су трошкови знатно већи што због финансирања у одбрану од окупатора, што због тешке ситуације у којој обично прети сиромаштво, беда, инфлација. Међутим, веровали, или не – вредност српског динара је остала непромењена, што је готово невероватно.

И док данас више од 6.000 Срба губи станове због кредита које су подизали у швајцарској валути која константно јача у односу на динар и док вредност динара константно варира, ни рат, ни измештена влада, па ни чињеница да је српски краљ био у избеглиштву нису успели да пољуљају српски динар, који се довитљивошћу српских функционера из министарства финансија држао стаменије него икада. Министар финансија у то време био је Лазар Пачу.

Након што је објављен рат од стране Аустроугарске, Србија је морала да предузме хитне мере како не би банкротирала. У спасу од банкрота су јој знатно помогле и Француска и Велика Британија јер су јој одобриле зајмове у износу од по 110 милиона франака у злату, које је  Народна банка користила за штампање новца и очување стабилности динара.

Порфесор Борис Н. Кршев са Факултета за правне и пословне студије у свом раду “Јавни дугови и финансијске прилике у Србији до краја Првог светског рата” наводи да је Народна банка у ратним околностима настојала да несметано обавља своје редовне и ванредне обавезе, али, пратећи судбину државе и владе, у јесен 1915. године била је принуђена да, скупа са вредностима и документацијом, напусти територију Србије. Заједничка аутроугарско-немачко-бугарска војна офанзива приморала је Народну банку да 1. октобра 1915. године крене преко Ниша, Скопља и Солуна у вишегодишње изгнанство.

За Пачуа је Народна банка имала велики значај и он се, након добијања ултиматума од стране Аустроугарске у договору са Ђорђем Вајфертом одлучио за хитну евакуацију Народне банке у унутрашњост. Пошто се Београд налазио на самој граници са Аустроугарском, Главни одбор је донео одлуку да се већина вредности Народне банке, међу којима су били злато, сребро, готов новац и девизне резерве, као и сво расположиво људство, одмах иселе у Крушевац.

Народна банка је једно време привремено била стационирана у Марсељу, али је и одатле наставила да штампа новац, који је уз француске и енглеске кредите имао стабилан курс и плус је свака новчаница имала своје покриће у злату или другој страној валути (франци, долари,фунти). С друге стране, објашњава професор Кршев, конвертабилност динара очувао је сам окупатор тиме што га је насилно девалвирао за 50 одсто мањајући га у круне, своју валуту, и истиснувши га из платног промета. Тако је српски динар остао на неки начин “замрзнут”, док је тзв. српска круна девалвирала за 60 одсто.

Jуна 1916. потписан је споразум, са циљем да се очува Солунски фронт, па су се тим споразумом Француска и Британија обавезале да новчано помажу Србију са 9 милиона француских франака месечно, и то докраја рата. Када су 1917. године у рат ушле и Сједињене Државе, Србија је почела да прима и од њих редовну месечну помоћу износу од 12 милиона долара. Тако су главни повериоци Краљевине Србије зафинансирање рата постале три државе: Сједињене Америчке Државе, Велика Британија и Француска.

Интересантно је и то да у Србији објава рата није изазвала неку већу панику, иако је влада знала да новца и потребних средстава нема ни за мобилизацију, а камоли за вођење рата. Финансирање војних операција у 1914. Србија је подмиривала и из дела буџета за текућу годину, чији су приходи само делимично реализовани, од планираних 214,3 милиона прикупљено је 124,3 милиона динара. Иако се у ратним условима није могло очекивати да буџет буде реализован, српска влада тог времена није ни помишљала на ребаланс буџета.

Србија је много труда уложила како би очувала своје финансије, а да није било задуживања, динар не би био стабилан. Ипак, није се мислило о последицама, јер након што је рат завршен , своје предратне и ратне дугове Србија је унела у новонасталу Краљевину СХС, што ју је учинило нестабилнијом, не само економски, већ и политички.

Процена Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца била је да ратна штета износи 13 милијарди динара у злату. Репарационе комисије су 1921. године донеле одлуку да Немачка треба да исплати укупно 120 милијарди златних марака, а од те суме Краљевини Срба, Хрвата и Словенаца је припадало 5 одсто. Поред тога, остале државе губитнице Аустрија, Мађарска и Бугарска су требале да исплате 12 милијарди, од чега је Краљевини СХС припадало око 30 процената. Међутим, због тешке економске кризе, која је захватила Немачку, а чија кулминација се десила 1931. године, исплата ратне штете касније је обустављена.

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: