Kako je Džoni Štulić postao Srbin

Njegova tvrdnja da nema niti jedno hrvatsko krvno zrnce bila je dovoljan povod da ga „mi“ jednostavno proglasimo Srbinom. Da li je to jedna od poslednjih epizoda srpsko-hrvatske ostavinske rasprave ili hvatanje na ono što je Štulić redovno slao kao udicu – provokaciju?

Da budemo na početku cinični i postavimo pitanje: „Kada će se srušiti ili makar umanjiti mit o Džoniju Štuliću?“ Mogući odgovor istih tih ciničnih bi bio: „Kada bi nekadašnji frontmen Azre prihvatio okupljanje benda i povratničku turneju poput one Bijelog dugmeta iz 2005.“ U tim prilikama uvek bude onih alhemičara koji traže tajne sastojke novootkrivene ljubavi i zaključe da je u čitavoj toj reprizi mnogo više procenata novca nego strasti. A mitovi se zasnivaju uglavnom na ljubavi, i po pravilu naplaćuju se kešom.

To dobro zna Goran Bregović, pa je ovosezonska proslava jubileja Bijelog dugmeta zasnovana na samo dva člana – Bregović plus Alen Islamović. Jer to deluje mnogo iskrenije nego ponovno druženje i slikanje s Bebekom i Tifom nakon svih ovih godina i teških reči. I Džoni Štulić zna koliko su skliske te obnove starih ljubavi iako u njegovom slučaju sigurno nema ni pomisli o okupljanju Azre, i pored toga što bi u svim prestonicama postjugoslovenskih država bilo publike u broju bar kao što će je ovih dana biti u Lesteru na proslavi šampionske titule.

Ali tih povratničkih koncerata Džonija Štulića nikada neće biti, tako da će njegov mit imati sav potreban konzervans za dugoročno trajanje. To dugoročno trajanje se na svakih nekoliko meseci ili godina rifrešuje iznenadnim pojavama samog Branimira DŽ. Š. koji se oglasi povodom nečega što ga je izazvalo ili su novinari uspeli da ga telefonski uhvate u nečemu što on shvata kao ćaskanje, a medijska njuškala kao „ekskluzivni intervju, i to prvi nakon toliko godina“. Prošle nedelje je Džoni bio isprovociran izjavom Siniše Škarice, dugogodišnjeg urednika diskografskih kuća Jugoton i Croatia Records, i to upravo o jednoj od njegovih najvećih zlatnih koka – Azri i plaćanju autorskih prava.

„Ja sam Azra! Jedini plaćam članarinu i nemam nijedno hrvatsko krvno zrnce, niti sam dete iz hrvatsko-srpskog braka. Dakle, Azra nije hrvatski bend, kao što ni ‘levis’ farmerke nisu iz Varaždina, mada su ih proizvodili osamdesetih“, izjavio je Štulić uz tvrdnju da nikada Jugotonu nije prodao vlasnička prava.

Pre nego što uđemo u „krvnu“ sliku ove izjave, treba reći da se Džoni redovno javljao u vezi s tim autorskim pravima, ali postoji druga priča koja ga oslobađa etikete gramzivosti jer ne samo da ga nisu zanimale povratničke turneje, on često nije mario za novac od tih istih autorskih prava, pa tako nije podigao čak 200.000 evra od autorskih prava o kojima ga je obavestio Dejan Cukić, kome je tada kratko rekao: „Šta će meni novac?“

A sad da uđemo u analizu „krvne slike“ poslednje izjave Džonija Štulića. Njegova tvrdnja da nema niti jedno hrvatsko krvno zrnce bila je dovoljan povod da ga „mi“ jednostavno proglasimo Srbinom. Da li je to jedna od poslednjih epizoda srpsko-hrvatske ostavinske rasprave ili hvatanje na ono što je Štulić redovno slao kao udicu — provokaciju?

„Naravno, kao i sve drugo s Džonijem, istina je kompleksnija i kao takva nedostupna onima što sve shvataju bukvalno. Kad kaže to o ‘krvnim zrncima’, misli verovatno na neku od svojih interesantnih, na stranu koliko i naučno utemeljenih, teorija o poreklu ovih naroda. Džoni je sebe često različito nazivao po tom pitanju — ali svi ti nazivi, ‘bogumil’, ‘Ilir’, ili kako već, u stvari su metafora za odbijanje pripadanja ovom nesretnom krugu dvaju naroda koji jedan drugom neprestano rade o glavi. Pogotovo što je on, autorskom silinom i strašnim uvidom, izgleda naslutio da će se braća zakrviti dok većina od nas to nije ni sanjala. To je teško breme i čovek može jedino da pokuša da se spase tako da će odbaciti preuzak kaput u koji pokušavaju da nas udenu već četvrt veka“, analizira poslednju Džonijevu izjavu Đorđe Matić, koji je, kao i Štulić, skoro pa istovremeno, zamenio zagrebački dom za onaj holandski.

O tom Štulićevom izjašnjavanju u njemu svojstvenom popisu stanovništva bilo je raznih „krštenica“. Džoni Štulić se izjašnjavao kao Makedonac. Jedina kopča je bila ta što je rođen u Skoplju jer mu je otac, kao vojno lice, tada bio na službi u glavnom gradu Makedonije. Treba spomenuti da je Štulić dokazivao jednu tradicionalnu nit svih rokenrol buntovnika i zvezda nekadašnje SFRJ – bio je sin oficira JNA baš kao i Bregović, Bajaga, Boris Bele (Buldožer)…

Autor ovog teksta je, osamdesetih, slušao radio-intervju u kojem se Štulić izjasnio kao Bosanac. Ali „Makedonac“, „Ilir“, „bogumil“, „Bosanac“, „vlasnik nehrvatskih krvnih zrnaca“… sve je to bio isti stav i odgovor, zapravo odbijanje da se opredeli naročito u periodu samo malo pre godina u kojima su se krvna zrnca predano brojala brže i izvesnije od RIK-a.