Судбину Југославије није одређивало само оно што је било сасвим видљиво нити су то били јасно дефинисани догађаји који су имали узроке и последице. Не мање важни били су давни гласови из даљине који су после неког времена престали и нестали, али њихов иницијални утицај покренуо је ланац догађаја који су после неколико деценија кулминирали стварањем словеначке идеолошке алтернативе југословенском типу социјализма, неке хибридне платформе средњоевропског романтизма малих народа са „Европом“ на „сунчаној страни Алпа“ и много отуђеније и мање разумљиве словеначке верзије Лаканове психоанализе и антихуманистичког марксизма Луја Алтисера.
Један од актера словеначке акције и каснији министар спољних послова Словеније Димитрије Рупел рећи ће да су Словенци били „као на једној студентској екскурзији у Југославији“. Разоткривање хладноратовских велова показаће да је иза Алтисерове широке афирмације у великој мјери стајао бивши амерички марксиста Сидни Хук, чији је Конгрес културних слобода био један од стубова идеолошке хладноратовске борбе против комунизма, иза чијих активности је логистички и финансијски стајала ЦИА, како је било откривено још 1967. о чему пише Френсис Стонор Сондерс у својој књизи „Ко је платио цех – ЦИА и Хладни рат у култури“.
Шизофрени француски марксиста Луј Алтисер био је двоструки инструмент разбијања Југославије. Први пут била је у питању „велика Југославија“ у којој су словеначки партијски „реформатори“ крајем ’80-их замијенили Маркса, Енгелса и Тита Хајдегером, Алтисером, Лаканом, „Новом ревијом“ и „цивилном дружбом“. Али, Алтисерово учење не би имало посебан утицај, као што није ни имало у другим дјеловима Југославије, да се није удружило са национализмом словеначког теоретичара књижевности Душана Пирјевца. Пирјевца данас у Словенији сматрају, попут Споменке Хрибар, једним од највећих словеначких мислилаца 20. вијека.
Било је то финале дугог путовања које је почело три деценије раније, када се бивши словеначки партијски функционер Душан Пирјевец упознао са идејама тадашње нове звезде марксистичког учења – Лујом Алтисером и почео да их преноси на мустру југословенске вишенационалне заједнице. А то је значило само једно – нације у Југославији имају првенство над Југославијом над којом првенство има Европа.
Други пут се Алтисеровом „пушком“ пуцало током југословенских сукоба из руку Алтисеровог најважнијег ученика, некадашњег маоисте, веома богатог наследника који је поседовао стару палату Џона Пола Гетија у Маракешу и био ожењен манекенком, Бернар-Анрија Левија.
Живот Луја Алтисера није обиљежило само његово стваралаштво, него у подједнакој, ако не и у већој мјери, његово лудило. Алтисер је био тежак психички болесник, подвргнут хоспитализацијама цијелог живота, од момента када је добио дијагнозу шизофреније. Боловао је од биполарног поремец́аја и због тога је имао честе нападе депресије које су почеле 1938. године и постале су редовне након петогодишњег боравка у њемачком заточеништву.
Од 1950-их па надаље био је под сталним медицинским надзором, често подвргнут, по властитим ријечима, „најагресивнијим третманима које је послијератна француска психијатрија могла да понуди“, који су укључивали електроконвулзивну терапију, нарко-анализу и психоанализу. Алтисер је 1976. процијенио да је 15 од претходних 30 година провео у болницама и психијатријским клиникама.
Узроке свог стања нашао је у породичним односима, оцу и мајци који га нису вољели па је своју мајку описао као „мајку кастрацију“, која је, под утицајем својих фобија, успоставила строги режим друштвене и сексуалне „хигијене“ за Алтисера и његову сестру Жоржет.
Алтисер у животу генерације која је била директно умијешана у словеначки удар на тадашњу идеологију Савеза комуниста Југославије, штафете и прославу Титовог рођендана, Дана младости, није значио ништа нарочито. Знали смо, повремено и прегледали књигу Здравка Мунишића „Марксизам Луја Алтисера“ коју је објавио Коларац 1977. и преводе Михаила Црнобрње о Алтисеру објављене неколико година раније. Алтисер је био само још један од многих који су тумачили марксизам, али нипошто неки посебан ауторитет. Милован Ђилас је, рецимо, био много већи, а кудикамо ближи, доступнији и разумљивији, а дружење с њим опасније.
Други угао на Алтисера пружио ми је историчар, такође марксиста, Ерик Хобсбаум, који ми је током нашег првог интервјуа 1996. испричао да је Алтисер био код њега, непосредно пре него што ће 1980. убити своју супругу. Непрозирни је фатум што је већина ствари око Алтисера имала агресивни карактер и доживјела фаталну судбину.
Алтисер је одувек истицао важност лењинистичког принципа у марксизму. Због бројних разлога, иако јавно признат, Лењин је, за разлику од Маркса и Енгелса, слободно критикован. У складу с тим, он је наглашавао улогу апарата, механизама, бирократије и партијске организације, одбијајући могућност да пролетаријат има самосталну класну свест и да буде „господар своје судбине“, што је била права мантра југословенског самоуправљања.
Све то водило је обезвређивању људског фактора у историји, предодређеност немоћи, што је за револуционарно и партизанско искуство југословенског комунизма од почетка погрешна и промашена претпоставка. Још важније, овакве премисе нужно су водиле ка превласти комунистичке партије као „авангарде“ радничког покрета, а у оквиру партије додјељивана је елитна улога партијским теоретичарима.
Такође, Алтисеров антихуманизам почива на претпоставци да структура детерминише субјекат те да субјекат нема способност креирања услова сопствене егзистенције. За социјалистичка друштва то је значило само једно: једина инстанца друштвене трансформације јесте лењинистичко-стаљинистички концепт партије.
За Југославију, увод у Алтисерову улогу почео је одмах после Титовог тромјесечног путовања „Галебом“ и посјете новоослобођеним земљама Африке, када је дошло до прве јавне манифестације сукоба двије струје у редовима партије, крајем 1961. и почетком 1962. године. Ни вријеме, а ни учесници, нису били случајни.
Од јануара 1961. па до фебруара 1962. у часописима „Дело“, из Београда, и „Наша содобност“, из Љубљане, трајала је полемика између Добрице Ћосића и Душана Пирјевца. Иза оба полемичара стајале су партијске номенклатуре Словеније и Србије, што већ тада ни за кога није била тајна, али ни то да су отворено исказивали њихова стварна мишљења.
Душан Пирјевец је током рата био политички комесар у редовима Освободилне фронте. У миру, преузео је руковођење Агитпропом за Словенију. Пирјевец се 1948. разишао са партијом. Након годину дана проведених у затвору (1948–1949) морао је изнова да гради каријеру, прво као студент компаративне књижевности, потом као асистент, па професор савремене књижевности на Филозофском факултету Универзитета у Љубљани. И поред идејног разлаза са КПЈ-ом, остао је у добрим односима са високим словеначким политичким функционерима Борисом Кидричем и Борисом Крајгером.
Усавршавао је филозофију у Паризу, а затим 1961. докторирао у Бечу на тему Цанкара, европске декаденције и симболизма. Пирјевец је већ тада, како сведочи његов у то вријеме истомишљеник и близак сарадник Тарас Кермаунер, одлучио да се посвети словеначкој нацији и њеном „интернационализовању“. Али, Кермаунер прави разлику: „И Душан и ја смо се одлучили за словенство, мада свако на свој начин: он као наследник Калана и Зупана са циљем да словенство космополитизује. За мене је лично одлучујући разлог био следећи: због чега да се бавим Шекспиром или Стендалом, Дантеом или Гетеом, уколико су то умови великих нација које угледно анализира на хиљаде научника, док се Цанкаром бави једва која десетина аналитичара, а Кристаном, Стритаром, Мраком, Ганглом тако рећи нико? Уколико се нечим, што сматрам вриједним, не бави нико, онда се морам бавити ја; то је била једна од три максиме којих се држим цијели живот.“
Повод за полемику био је интервју Добрице Ћосића загребачком листу „Телеграм“. На питање да ли је „још увијек актуелна тема да смо сувише пасивни у међурепубличким контактима“, Ћосић је одговорио: „Биће актуелна докле год постоје републике. И док говоримо о сарадњи међу њима. Само, можда ћемо се разликовати у схватању сарадње… Најзначајнијим обликом наших међурепубличких сарадњи, у овом часу, сматрам: оштру борбу против повампирених национализама. Свако у својој кући, прво. Видите ли те српске, хрватске и словеначке вампире, видите ли да многи немају бркове и браду? Младе, мусаве неке утваре. Ови брадати ће, ипак, морати да поцркају једног дана, али, ове, ове што расту… Или се то мени само привиђа, од мог умора? Било би радосно да ме прописно и на јавном мјесту ишибате што подлежем старим страховима…“
Одмах му је одговорио Душан Пирјевец Ахац, у љубљанском часопису „Наша содобност“, у глоси изазивачког тона „Извините, како сте рекли?“ запитавши да ли то значи да ће „пасивност у међурепубличким односима нестати тек онда кад републикâ не буде више“.
У полемици коју је заправо започео Добрица Ћосић својим опширним чланком „О савременом несавременом национализму“, а наставио Душан Пирјевец својим такође опширним чланком „Словенство, југословенство и социјализам“ изражена су два различита схватања нације из којих су произлазила и различита схватања Југославије, односно република. Иза оба полемичара дискретно су стајала партијска руководства Словеније и Србије.
Држећи се реченог, Пирјевец је говорио о нацији која се тек кроз своје остварење исцрпљује; односно о интеграцији као дугорочном историјском процесу коме се дају различита значења; односно о нацији као конститутивном елементу слободне индивидуе; односно о демократском друштву које уважава разлике.
Пирјевчева становишта о Југославији и југословенству, о нацијама унутар југословенске државе и републикама као националним државама на трагу је његовог разумевања интеграције. Он је тврдио да „насупрот онима који интеграцију замишљају тако што ће прво изгубити своју индивидуалност неке мање јединице и мањи организми“, који су већ укључени у веће, а ови ће се укључивати у још веће организме и јединице – Пирјевец је стварну интеграцију сматрао могућом само ако сви ти „организми“ и све те „јединице“, „доживе такву потврду самих себе… до краја исцрпе све оне здраве енергије због којих данас нужно егзистирају као посебни, као самостални организми, као посебне, као самосталне јединице“. Зато је интеграција „истовремено и борба против ограничавања и насиља, борба за истинску слободу и потпуну равноправност свих јединица и организама“.
У новом прилогу под насловом „Нација, интеграција, социјализам“ Добрица Ћосић је изоштрио тон и ушао у полемику која, по Пирјевцу, није могла допринети „проширењу базе… дебате“, већ ју је „неукротивом силовитошћу“ затворила „у уске оквире полемичког дијалога… у првом реду својим полемичким методом“.
Добрица Ћосић је сматрао да се Југославија већ одредила према разним видовима и методима интеграције у свијету: колонијалној, блоковској, оној у простору „мале Европе“ и „заједничког тржишта“, као и према унитаристичкој интеграцији у Краљевини Југославији.
„На такве интеграције“, каже Ћосић, „ми Југословени јединствено гледамо. Ми смо се радикално одрекли среће да будемо грађани таквог свијета, такве Европе, такве Југославије“. Из овог угла, Ћосић је Пирјевчева становишта о интеграцији видио као „национално одбрамбена“, и то толико да су га подсјећала на „словенску болешчину“. Он, Пирјевец, југословенство прихвата само као дио истовремене и универзалне интеграције свијета: „Зато интегрирање у југословенским државним оквирима условљава и садржајем и интензитетом интегрирања са Европом и читавим свијетом.“
Ћосић је закључио полемику обраћајући се читаоцима. Устврдио је да он и Пирјевец нису истомишљеници, али је као главни аргумент за прекид полемике навео Пирјевчеву критику његовог метода као стаљинистичког.
Каснији словеначки министар иностраних послова Димитрије Рупел дефинисао је полемику на следећи начин: „Југославија није била сасвим једноставна скупина нација, него је више била склона стварању неког југословенског народа. И то је Ћосић на неки начин заступао, а Пирјевец се томе противио. Пирјевец је на неки начин био гласноговорник словенске политике у оно вријеме. Ви морате да знате да је словенска политика пуно ствари урадила преко културе, са ревијама и тако даље.
Пирјевец је био тада доста популаран. Имао је добре односе са Борисом Крајгером који је био отац привредне реформе.“ Јасно је да се полемика водила на линији федерација – републике и „социјалистичко југословенство“ – национална идентификација. Али, управо како је Кермаунер рекао, словеначка политика наступала је преко културе и чинила то све до краја Југославије.
Своју мисију интеграције словеначке нације у европске и опште токове Пирјевец је наставио и касније. Овога пута преко прихватања и афирмације идеја „антихуманистичког марксизма“ које је заступао француски филозоф, марксиста и члан Комунистичке партије Француске Луј Алтисер.
(експрес.нет)
Придружите нам се на Вајберу и Телеграму:
I koje tu sad budala i šizofrenik? Ništa bolji od njega nijesu Ćosić nekadašnji ratni politički komesar, koji je mnoge poslao u smrt, osrednji pisac kojeg su proglasili velikim i Đilas, tvorac a i jedan od izvršitelja mnogih zločina prema srpskom narodu.
Занимљиво је да су сви криви за растурање на силу склепане државе, осим оних који су управљали њом. Било би лијепо када би ови аналитичари погледали последње засиједање ЦК СКЈ, погледали изванредне економске и финансијске успјехе те државе, образовне и све остале успјехе.