ИН4С

ИН4С портал

Како је Црну Гору ослободила – окупација

1 min read
У оквиру „свеколиког напретка“ модерне Црне Горе и на плану производње идиотизама постижу се значајни резултати.
momir bulatovic

Момир Булатовић

Пише: Момир Булатовић

Савремена Црна Гора, најмлађа чланица НАТО-а и најозбиљнији кандидат за чланство у Европској унији, „сваког дана и у сваком погледу све више напредује“. Али, поред „грандиозних“ успјеха на пољу евроатлантских интеграција, има и неколико незгодних проблема. Посебно је жуља њена историја.

Како год да се погледа у прошлост Црне Горе, види се да су њен народ и држава увијек били дио православног Истока. Званична политика у посљедње двије деценије реализује задатак својих атлантских ментора и прокламује потребу преласка на други колосјек вриједности. Црна Гора се, по њима, мора пренапутити на протестантски Запад.

На путу таквог цивилизацијског преображаја, као кључна се испоставља ова, 2018. година. За њихову невољу она представља и стогодишњицу одлуке Велике народне скуштине у Подгорици, којом су се Црногорци државно ујединили са Србијом као побједницом у Првом свјетском рату и ослободиоцем јужнословенских народа, са којима је касније формирала јединствену државу — Краљевину Срба, Хрвата и Словенаца, потоњу Југославију.

Црногорски (пра)ђедови очигледно нису били у праву када су донијели такву одлуку. Они је нису ни утврдили у свом срцу или разуму. Они су, једноставно, на њу били приморани будући да их је на то присилила окупаторска српска војска. Тако барем тврде учесници недавно одржаног „научног“ скупа у Подгорици, посвећеног бистрењу овог питања које је, успут буди речено, било кристално јасно свих претходних деценија.

Истина, овај скуп није оставио јачи утицај у јавности. Највећим дијелом што су њим доминирали млађани и широј публици потпуно непознати излагачи од којих већина и нису историчари по образовању. Пресудно је било и то да су аргументи којима су образлагали тврдњу о српској као окупаторској војсци били тако „чврсти“ да се и на њиховим лицима видјело да су свјесни да говоре неистине. Али, ништа зато. Логика налогодаваца је одавно позната и неријетко дјелотворна. Временом ће се и они извјештити у лажима, а она огромна већина необавијештених ће касније повјеровати у њих.

„Никад више 1918. година“, сложно узвикују ови „новоцрногорци“.

А, можда би паметније било да кажу: „Никад више 1916. година!“

То је била година славне Мојковачке битке као доказа судбинске повезаности Црногораца и Срба, али и година срамне капитулације пред аустроугарском војном силом. Краљ Никола је напустио Црну Гору и распустио своју херојску војску, претворивши своје легендарне ратнике у сељаке са којима је окупатор поступао као са стоком. Народ Црне Горе је то опјевао стиховима: „Краљ Никола укрô вола па побјегô преко мора…“

Аустроугарска се у Црној Гори понашала на исти начин као и у Србији. Она није дошла да пороби, него да уништити ове двије државе са све народом у њима. У тим годинама није постојао никакав облик цивилизованог (државног) вршења власти на највећем дијелу територије Црне Горе. Нису постојале школе ни болнице. Није вођена евиденција становништва, ни ко је рођен ни ко је умро, ни ко је и гдје интерниран од стране окупатора. Од сиромаштва и од болести свих врста настрадао је велики број људи, али нико не зна колико њих, када и од чега. Није имао ко о томе да води рачуна и макар остави неки траг у времену. Ово је, стога, био не само најтежи период у иначе тешкој историји Црне Горе, него и најмање познат и сачуван у народном памћењу. Ужас је очигледно био толики да се морао потиснути из сјећања.

Долазак ослободилачке српске војске Црногорци су дочекали као знак Божје правде. У народу је остало сјећање на тај тренутак ријечима:

Када су они дошли, ми смо се ожитили…“, што је описивало бригу организоване, опремљене и снажне армије побједнице у Првом свјетком рату према свом народу који је окупатор био довео на ивицу помора. Војска је донијела слободу и повраћај народних права, као и жито којег годинама није било.

Када ти брат пружи руку спаса, ослободи те од стране војске убица и пљачкаша, омогући ти формирање органа власти и изјави да је спреман да живи са тобом у истој држави, уколико и ти то желиш, онда мораш да будеш бескрајно безобразан или глуп па да то назовеш окупацијом.

У оквиру „свеколиког напретка“ модерне Црне Горе и на плану производње идиотизама постижу се значајни резултати.

Подјелите текст путем:



Придружите нам се на Вајберу и Телеграму:

     

4 thoughts on “Како је Црну Гору ослободила – окупација

  1. Istinom na tamo njihove ogavne lazi.
    Prejelo se pa zaboravilo.
    Patnje naroda u CG pod austrougarskom okupacijom opjevane su i u pjesmama, govori se o teroru, gladi, prisilnom radu i sl.
    Mala djeca umiru i sklapaju ruke majci oko vrata moleci da ih nahrane, pominje se jedenje korjenja, koprive i sremusa „kopriva je mnogoga spasila…“ U jednom selu kod Niksica pomrli su svi muskarci i to se i danas pominje, harale su bolesti, koje je narod zvao „jeftika“ i „spanjolica“, masovno se umiralo, nikad u istoriji tako, da zivi nijesu stizali mrtve da ukopaju, i tako redom. Sve sam ovo cuo od svoje babe kad sam bio mali.Cak ima mjesta sumnji da su te bolestine „posijan’, kao kod Indijanaca da bi nas istrijebili. njima su i prije i sada potrebni prostori, a ne narodi.
    Skorojevici su zaboravili sve, a mozda nijesu imali korjene da im prenesu.
    Procitajte pjesmu o Ferjancicu koja se jos pjeva uz gusle u Niksickoj zupi koju je ovaj tiranin posebno zaduzio.
    Narodno sjecanje postoji, al lizisahani i kojekakva olos muti vodu na izvoru.

  2. Momire puno znače vaši tekstovi za normalne ljude. Ja lično sve pročitam što vi napišete i pravo da vi kažem oduševim se.vi ste veliki poznavalac istorije znam da vi baratate sa činjenicama volio bih da o tome pišete.jer ovi gradski kulaci sve su istoriju iskrivili. Pozdrav Momire.

  3. Одличан текст, у одлично вријеме! Треба да задржу мјесто на насловној страни док не прођу избори!

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *