Како даље Нови?

Пише: Горан Ж. Комар

Увјерен сам да је дошао и прошао тренутак у којем треба учинити све политичке предрадње за враћање Херцег Новог Херцегновљанима. Али, такође, посве ја јасно да су прошла времена искључивих, обавезујућих, готово блоковских идеолошких платформи којима се могло тежити рефлексно, као израз бојазни за живот, иметак, статус. Такође је посве сигурно да се у тај простор не може загазити уколико му неће претходити главни корак: потпуно, безусловно народно измирење. То није никаква имагинација. То је сасвим конкретна ствар. Дакле, по мом најдубљен увјерењу, овдје је потребно инсталисати народну управу која ће врло лако сондирати дубину свенародног раскола и дотицањем његове најдубље тачке, превазићи, неутралисати раскол, најприје, пружити спољни и сасвим формални знак измирења. Овдје је потребна управа која ће разумјети порив сваког грађанина, сваког идеолошко-политичког правца из недавне прошлости, јер ни један није, нити ће, угинути.

Сваки живи свој живот. Потребна је личност која ће на одређени датум изаћи на споменик „Безметковићу“ и поклонити се и која ће на одређени датум изаћи на мјесто одржавања парастоса припадницима Југословенске војске и запалити свијећу. Овдје нико није изнио побједу, јер нико није уништен. Намјера уништења је пропала. Народ је преживио. Овдје се мора, ако се жели складно напријед, неутралисати намјера доминације. Дакако, може се покушати другачије. Све, ама баш све што смо видјели у послијератном периоду, јесте исказана намјера доминације идеологије. И то је полазило за руком. Тако смо (јесмо ли?) гледали искључиво гађања и пребацивања грумења, продубљавања сукоба, стварања криптозаједница. То је зато што је на ниво званичности могла да се успење само идеја затирања: Ако ниси са мном, ти си против мене. Овакав политички план јесте израз најдубљег примитивизма који је Европа видјела у 20. вијеку. Није приличан средоземном граду. Тога нема на Аљасци.
Ако ово мјесто жели да се креће и ради у складу, као заједница, тада је неминовно сићи у дубину исходишног расцјепа и разумјети пориве који су уграђени у темељ традиционалне заједнице. И један и други. Технолошки, поступак измирења је најједноставнији поступак који се може замислити. Политички, он захтјева становити напор. Али, не превелики.

Увјерен сам да Нови може избјећи и опасност креирања технократске управе која форма може изгледати као рјешење које води циљу.

Још једном, ако се не дотакне најдубља тачка из које је проистекао сукоб који је водио најпотпунијем физичком обрачуну са политичким противником у историји Европе у 20. вијеку, и овај град и његова држава не нађе снаге да посегне за инструментаријем измирења који стоји надохват руке, тада ће се овдје посматрати само тумарање, препуцавања, надгорњавања. Несклад.

Лично, ја сутра могу да се поздравим. Од сутра могу да живим у Требињу или Невесињу. Од оваквог града могу понијети само екстерну меморију и то ми је довољно да бих и даље, како сам чинио од 1994. године, могао продубљавати сазнања о његовој свијетлој прошлости.

На мјештанима је да одлуче. Или се мени погрешно чини да им се неко мијеша? Чини ли ми се то да неко овдје мјештанима грубо одређује пут? Настојим замислити себе на Цетињу како заповједам, мијењам кадрове, рушим тргове и намећем културни образац?

Овдје није потребна финансијска снага. Овдје је потребан најсиромашнији међу нама.

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: