Kako da hajduci postanu državnici

Da je Gubec rođen četiri veka, a Princip tek nekoliko decenija kasnije, obojica bi bili partizani bombaši i jurišali bi zajedno na neprijateljske bunkere, jer tu nije ni bilo nekog izbora – ili u juriš ili u logor. Matija Gubec, Hrvatska,

Gavrilo Princip nije bio terorista. On je bio radikalna verzija hajduka, a takvi hajduci se nisu javljali isključivo među Srbima, već među svim južnoslovenskim narodima, koje je istorija, nekim svojim promislom, gurnula u podrum, usled čega su dugo tavorili bez sopstvene države i prava na političke i sve ostale slobode.

U Hrvatskoj je Principovog kova bio, na primer, nekoliko vekova ranije, Matija Gubec, koji se odmetnuo u hajduke kada je voda došla do grla. Jer niko ne ide u hajduke jer je to dobro plaćen i siguran posao, već svakoga u tu vrstu rabote tera neka muka.

Princip bi možda da je rođen u Holandiji, vekovima prepunoj građanskih sloboda, bio pesnik, a ne hajduk (ostala je zabeležena jedna njegova zatvorska pesma; Tromo se vreme vuče/I ničeg novog nema/Danas je sve ko juče/Sutra se isto sprema…), ali je imao tu „sreću” da se rodi na brdovitom Balkanu, gde baš nisu cvetale građanske slobode usled toga što nije bilo autohtone i suverene države koja bi ih garantovala, već samo čvora, na građanske slobode, neosetljivih imperija. Pa je muka naterala Principa, kao nekoć Gubeca, kao gomilu sličnih po Šumadiji, Crnoj Gori, Hercegovini, Lici, Dalmatinskoj zagori i inim dinarskim krajevima, u hajduke, kako bi puškom izborili ono što nisu mogli civilizovanijim metodama, kao kod nekih srećnijih naroda.

Da je Gubec rođen četiri veka, a Princip tek nekoliko decenija kasnije, obojica bi bili partizani bombaši i jurišali bi zajedno na neprijateljske bunkere, jer tu nije ni bilo nekog izbora – ili u juriš ili u logor. Istorijom balkanskih naroda, kao reka ponornica, teku epizode, nekad zajedničke, češće pojedinačne, borbe za prosti politički suverenitet i najosnovnija građanska prava, i u tom smislu „mladobosanci” kojima je pripadao Princip nisu ništa ni bolji ni gori od Garibaldijevih, u crvene košulje ogrnutih, „mladoitalijana” (čak su im se i organizacije isto zvale, što je bio trend vremena u kojem su se budile „mlade” nacije). Štaviše, Garibaldi je u jednom momentu jurišao i na samog papu, dok Princip ipak nije bio toliko ambiciozan, te su on i njegovi drugovi imali tek jedan mali lokalni cilj – oslobođenje Bosne i Hercegovine od austrougarske vlasti. Stoga su im se i priključivali takvi neotesani „teroristi” poput senzitivnog Ive Andrića. Nema ko tu nije pisao pesme, nema ko tu nije čitao knjige, nema ko tu nije, čak i na javi, sanjao o slobodi.

No, od hajdučije, poezije i pustih snova se ne živi, a umire se vrlo lako. Nesreća svih hajduka, u svim vremenima i na svim meridijanima, od Škota Vilijama Volasa sve do samog Principa je, što ih pre ili kasnije, neko utamniči i naplati im sa kamatom njihovu drskost slobode. Šanse da stvari preokrenu i da se izvuku iz rđavog kruga hajdučije i snevanja, koji nužno završava stradanjem, imaju samo oni hajduci koji prerastu u državnike. U istoriji ovih prostora takvih je tek nekoliko i zato su to bili ljudi koji su preokretali stvari. Prvi je Knez Miloš. Drugi je Tito. Obojica su počeli kao ustanici i obojica su završili kao državnici. Možemo im, možda, pridružiti i Njegoša, čoveka-raskršće, koji je rođen u hajdučkom leglu, i koji se iznad njega uzdigao upravo „državnim umom”, ne zaboravljajući ipak da opeva i svoje hajduke koji snevaju „mrtvim snom”.

Naposletku, sloboda može biti potpuna i snovi mogu da dobiju svoje uzemljenje tek tamo gde „hajdučka” borba ne skonča u tamnici, već dobaci do sopstvene države. A za tako nešto treba druga vrsta uma od Principovog. Taj um je na ovim prostorima ipak najbolje utelotvorio Tito, jer je država koju je vodio bila jača i poštovanija od svih koje su joj prethodile ili nathodile na ovome podneblju. Kakav je to um? To je upravo onaj koji se više ne plete u „mrtve” hajdučke snove, ali koji još nije postao ni (neo)kolonijalno servilan, već koristi svaku priliku, političku, diplomatsku ili ekonomsku, da proširi konkretni horizont slobode jednoga društva. Najteže je postići snagu razboritosti tog uma i njegovu praktičnu meru, jer je mnogo lakše da se vrtimo u „mrtvim” hajdučkim snoviđenjima, s jedne strane, ili pak da, s druge strane, padnemo u (neo)kolonijalni diskurs samooptužujućih „terorista”.

Neven Cvetićanin