Како да хајдуци постану државници

Да је Губец рођен четири века, а Принцип тек неколико деценија касније, обојица би били партизани бомбаши и јуришали би заједно на непријатељске бункере, јер ту није ни било неког избора – или у јуриш или у логор. Матија Губец, Хрватска,

Гаврило Принцип није био терориста. Он је био радикална верзија хајдука, а такви хајдуци се нису јављали искључиво међу Србима, већ међу свим јужнословенским народима, које је историја, неким својим промислом, гурнула у подрум, услед чега су дуго таворили без сопствене државе и права на политичке и све остале слободе.

У Хрватској је Принциповог кова био, на пример, неколико векова раније, Матија Губец, који се одметнуо у хајдуке када је вода дошла до грла. Јер нико не иде у хајдуке јер је то добро плаћен и сигуран посао, већ свакога у ту врсту работе тера нека мука.

Принцип би можда да је рођен у Холандији, вековима препуној грађанских слобода, био песник, а не хајдук (остала је забележена једна његова затворска песма; Тромо се време вуче/И ничег новог нема/Данас је све ко јуче/Сутра се исто спрема…), али је имао ту „срећу” да се роди на брдовитом Балкану, где баш нису цветале грађанске слободе услед тога што није било аутохтоне и суверене државе која би их гарантовала, већ само чвора, на грађанске слободе, неосетљивих империја. Па је мука натерала Принципа, као некоћ Губеца, као гомилу сличних по Шумадији, Црној Гори, Херцеговини, Лици, Далматинској загори и иним динарским крајевима, у хајдуке, како би пушком изборили оно што нису могли цивилизованијим методама, као код неких срећнијих народа.

Да је Губец рођен четири века, а Принцип тек неколико деценија касније, обојица би били партизани бомбаши и јуришали би заједно на непријатељске бункере, јер ту није ни било неког избора – или у јуриш или у логор. Историјом балканских народа, као река понорница, теку епизоде, некад заједничке, чешће појединачне, борбе за прости политички суверенитет и најосновнија грађанска права, и у том смислу „младобосанци” којима је припадао Принцип нису ништа ни бољи ни гори од Гарибалдијевих, у црвене кошуље огрнутих, „младоиталијана” (чак су им се и организације исто звале, што је био тренд времена у којем су се будиле „младе” нације). Штавише, Гарибалди је у једном моменту јуришао и на самог папу, док Принцип ипак није био толико амбициозан, те су он и његови другови имали тек један мали локални циљ – ослобођење Босне и Херцеговине од аустроугарске власти. Стога су им се и прикључивали такви неотесани „терористи” попут сензитивног Иве Андрића. Нема ко ту није писао песме, нема ко ту није читао књиге, нема ко ту није, чак и на јави, сањао о слободи.

Но, од хајдучије, поезије и пустих снова се не живи, а умире се врло лако. Несрећа свих хајдука, у свим временима и на свим меридијанима, од Шкота Вилијама Воласа све до самог Принципа је, што их пре или касније, неко утамничи и наплати им са каматом њихову дрскост слободе. Шансе да ствари преокрену и да се извуку из рђавог круга хајдучије и сневања, који нужно завршава страдањем, имају само они хајдуци који прерасту у државнике. У историји ових простора таквих је тек неколико и зато су то били људи који су преокретали ствари. Први је Кнез Милош. Други је Тито. Обојица су почели као устаници и обојица су завршили као државници. Можемо им, можда, придружити и Његоша, човека-раскршће, који је рођен у хајдучком леглу, и који се изнад њега уздигао управо „државним умом”, не заборављајући ипак да опева и своје хајдуке који сневају „мртвим сном”.

Напослетку, слобода може бити потпуна и снови могу да добију своје уземљење тек тамо где „хајдучка” борба не сконча у тамници, већ добаци до сопствене државе. А за тако нешто треба друга врста ума од Принциповог. Тај ум је на овим просторима ипак најбоље утелотворио Тито, јер је држава коју је водио била јача и поштованија од свих које су јој претходиле или натходиле на овоме поднебљу. Какав је то ум? То је управо онај који се више не плете у „мртве” хајдучке снове, али који још није постао ни (нео)колонијално сервилан, већ користи сваку прилику, политичку, дипломатску или економску, да прошири конкретни хоризонт слободе једнога друштва. Најтеже је постићи снагу разборитости тог ума и његову практичну меру, јер је много лакше да се вртимо у „мртвим” хајдучким сновиђењима, с једне стране, или пак да, с друге стране, паднемо у (нео)колонијални дискурс самооптужујућих „терориста”.

Невен Цветићанин

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: