Како бошњачка мањина користи своја права и шта може већина да научи из тога?
На сајту Министарства за регионални развој, инвестиције и сарадњу са невладиним организацијама, корисницима су понуђене двије језичке опције – босански и енглески. Иако Црна Гора Уставом признаје више језика у службеној употреби – црногорски, српски, бошњачки, албански и хрватски – у овом случају, изостанак српског језика остаје примјетан.
Занимљиво је да према свим досадашњим пописима, српским језиком говори највише грађана Црне Горе. Он није само један од службених језика – он је, статистички гледано, већински језик у држави. Ипак, тај податак се ријетко препознаје у пракси иако би због тога требало да му се врати статус службеног језика. Посебно је видно непрепознавање када су у питању дигиталне платформе и комуникација институција према јавности.
У овом конкретном случају, избор језика вјероватно одражава политичке и идентитетске преференције руководства министарства. Али, умјесто да се то посматра кроз призму замјерања, поставља се једно важније питање: зашто се представници српског народа у институцијама које воде не понашају једнако одговорно према свом језику?
Нема никакве препреке да министарства, општине или јавна предузећа којима руководе Срби понуде српски језик као главну или бар једну од понуђених опција на својим сајтовима и документима. Закон то омогућава, а чињенице их додатно обавезују.
Ако је српски језик најзаступљенији у свакодневној комуникацији грађана, зашто се то не одражава и у визуелном и садржајном идентитету институција?
Ово није питање надметања међу народима, већ одговорног односа према језику који говори већина грађана. Други користе оно што им закон омогућава – на сличан начин треба да поступају и Срби. Не тражећи повластице, већ користећи права која су већ загарантована.
Придружите нам се на Вајберу и Телеграму:
