Када ћутање постане гласније од поклича

Фудбалски терен у Подгорици, уочи утакмице Црна Гора – Хрватска, није био само спортска арена. Био је огледало нашег друштва, мјесто гдје се види како се држава односи према сопственим грађанима и према историји. Хрватски навијачи су узвикивали усташке поклике „За дом спремни“ и „Ко не скаче тај је православац“, а Црна Гора – као држава – остала је немо посматрала.

Док су многи унутар земље ћутали, поједини су одмах проговорили. Милан Кнежевић из Демократске народне партије, Горан Даниловић из Уједињене Црне Горе и Борис Богдановић из Демократске Црне Горе осудили су покличе и указали на опасност ћутања институција. Њихова осуда је била једногласна и јасна: овакво понашање није прихватљиво, а институције морају реаговати.

Али, ћутање власти и званичника – од предсједника Јакова Милатовића, преко полиције, до медија – оставља простор мржњи да се нормализује. То није само пропуст на једној утакмици. Слично смо видјели и прије на концерту Марка Томпсона у Хрватској, гдје је допуштена прослава контроверзне музике повезане са усташком идеологијом. И тада је већи дио државних институција остао нем.

Црногорски навијачи су, са друге стране, показали другачији примјер – подсјетили су на прошлост и изразили кајање због гранатирања Дубровника. Транспарент „Са Ловћена вила кличе, опрости нам Дубровниче“ био је порука која је желела да споји, а не да раздвоји. Ипак, тај глас разума био је прејак за мржњу која је већ владајућа.