Kad u Srebrenici pobedi Srbin

Kad u Srebrenici, na izborima, pobedi Ćamil, Bošnjak, glasove prebroje za par sati, Sarajevo za tili čas izda potvrdu o pobedi, međunarodna zajednica istog dana uputi čestitke pobedniku. Kad u Srebrenici, na izborima, pobedi Mladen, Srbin, 6.000 i par stotina glasova broje se četiri dana, i ko zna koliko će se još brojati, iz Sarajeva nema potvrde o pobedi, i ko zna kad će stići, a nema ni čestitke iz međunarodne zajednice!

Verovatno nikad neće ni stići!

Zaista, treba li još koja potvrda, još koji dokaz tvrdnji da su Srbi u Bosni i Hercegovini, ovakvoj kakva jeste, građani, ne drugog, nego trećeg ili četvrtog reda, sem najnovijeg srebreničkog slučaja? I, zašto u Srebrenici, na demokratskim izborima, kao što je pre četiri godine pobedio Ćamil Duraković, Bošnjak, sada ne bi mogao da pobedi Mladen Grujičić, Srbin, ako je narod tako već glasao?! I, u čemu je problem Bošnjaka, u čemu je problem Sarajeva da to priznaju i shvate?

U čemu je problem za Bošnjake kada predsednik RS Milorad Dodik, par sati posle izbora izjavi da duboko poštuje svaku bošnjačku žrtvu u Srebrenici, ali, da je došlo vreme da se više čuje i za srpske žrtve u Srebrenici i okolini? U čemu je problem kada novoizabrani načelnik Srebrenice Mladen Grujičić kaže da će poštovati sve građane, da uvažava svaku žrtvu?

Ili je možda, za Sarajevo sve u redu dok se poštuju i pominju samo bošnjačke žrtve, a problem nastaje kada se pomene da je u Srebrenici i oko Srebrenice bilo i srpskih žrtava, da su sudiji Slobodanu Iliću, baš Srebreničani, Naser i njegovi iskopali oči? Vredi li svaka glava, srpska ili bošnjačka isto, ili, jedne žrtve vrede i poštuju se, a druge se ne bi smelo ni pominjati?

Bio sam pre neki dan u Zalazju iznad Srebrenice. U selu koje je do krvavog Petrovdana 1992. bilo puno Srba, u kome se živelo i slavilo, zatekao sam samog Neđa Stanojevića i pustoš, ruševine popaljenih srpskih kuća, u centru sela spomenik sa desetinama i desetinama imena Srba koje su pobili Orić i njegovi. I ogromnu tugu sam zatekao u Zalazju, jad i čemer bez kraja. Neđo mi poklonio dve žute dunje i ostao sam u selu.

U čemu je problem da nova vlast u Srebrenici, obeleži stradanje, nevine srpske žrtve Zalazja? U čemu je problem ako novi načelnik Grujičić kaže da će se 11. jul u Potočarima i iduće godine obeležiti kao i prošlih godina što se obeležavao, da se u Memorijalnom centru ništa neće menjati, da niko neće smetati Bošnjacima da obeležavaju stradanje svojih?

Ili će možda, obeležavanje stradanja Srba u Zalazju, u desetinama okolnih srpskih sela pokvariti već ustanovljenu crno–belu sliku prema kojoj su u Bosni i Hercegovini samo jedni žrtve, a drugi su dželati? Ili će možda pominjanje srpskih žrtava u Zalazju, u okolnim selima, pokazati koliko je licemerje onih koji iz godine u godinu u Srebrenici pominju maksimu „da onaj ko ubije jednog čoveka, kao da je ubio čitav svet“, pritom misle samo na drugu stranu, a nikako na svoje, koji su takođe ubijali.

Bio sam pre par dana i sa Bošnjacima u Srebrenici. Neki od njih kažu da će, “ako se ustanovi da je Srbin novi načelnik grada“, „popalitii svoje kuće i otići iz Srebrenice“. Zašto? Zato što je novi načelnik Srbin?

I, zaista, šta će Srbima u Bosni i Hercegovini takva zajednička država? Šta će im takva Bosna i Hercegovina? BiH u kojoj u Srebrenici načelnik ne može biti Srbin, samo zato što je Srbin? U kojoj novom načelniku, samo zato što je Srbin, psuju decu, prete mu da će ga zaklati, proterati, predlažu mu da dobro razmisli šta radi! Šta će Srbima takva država u kojoj jedino što mogu jeste da ćute i trpe, da slušaju kako su genocidan narod, kako su im i deca genocidna, kako je njihova Republika Srpska genocidna tvorevina?

Država u kojoj, kad Srbin pobedi na izborima u Srebrenici, 6.000 glasova ne mogu da prebroje četiri i po dana?

Autor: Zoran Šaponjić

Izvor: Iskra