Кад тако не буде

Ђорђе Антонијевић

Ево, тебе питам, црногорски роде,

каква је то смутња Дурмитор завела?

Ево, тебе питам, који са мном бринеш,

да л ће Црна Гора да остане бела.

Ево, теби пише, црногорски роде

избраздана рука са српскога села.

Је л то задње време дошло да размишљам –

– да л ће Црна Гора да осване бела?

Мене шума клеше, ево, већ два века,

пропланци ме меки шумадијски лече,

ал како да потрем одакле сам дошла –

– динарско ми срце лупа и лелече.

Јер већ дуго наше сестре запомажу,

већ више од века мајке лију сузе,

ал још мало треба да очинске грехе

окајемо с децом што нам Господ узе.

Поред мене људи баш на тебе личе,

исте су им коске, севају им очи,

ал душмани гракћу да ти немаш право

да ти моја снага у помоћ прискочи.

А много је врага што на тебе бију.

Ако ме позовеш у часу ме ето.

А можда је боље, можда и сам иштеш,

да с крстом и тамјаном браниш што је свето.

И опрости брату и не дижи руку,

јер што Отац спозна, Син не може знати,

јер када се земља још 100 пут окрене

атлантскоме мору све ће да се врати.

Нека наша браћа друге вјере тврде,

пробуде се ноћу кад мјесец заблиста,

разазнају приче што им Иса прича

да и њима с нама срдашца су чиста.

А добро ја видех Пљевљаке и Жабљак,

срцем ми милина испунила груди,

како се сједини планина са морем

кад се Црна Гора Христова пробуди.

Дробњаке у маршу по гају зеленом,

Паштровиће, Куче, Пипере, Морачу,

херцеговске птице с иконом под крилом,

видела сам децу од силника јачу.

И не бој се, роде, има овде места

за све просте душе небо радосније.

И крвнике наше хранићемо лебом,

кад тако не буде боље да нас није.

Слило ти се семе у панонско море,

Мораве и Дрине и Крајине двије.

Наша деца пишу на зидове слова

да нам српска спарта још умрла није.

А знај да и земља метохијска рађа

лазарскије момке, косовскије виле,

када ти загуслаш прадедовске приче,

ђе су нам ђевојке ране препокриле.

Кукавице кад ти разаплету гнездо,

крила ти посеку поносни орлићу,

ти сакупи птиће и доведи вамо,

светосавска јутра братски да нам свићу.

Не осуђуј оца што од вере отпа,

не прокуни никад заблуделог сина,

триес сребрњака што им моћник даде

распи, па им сипај од причешћа вина.

И зато ти нисам у помоћ притекла,

да не кажу злобни заврћем ти руке,

ал знај да се ноћу и ја тајно молим

Василују светом да те спаси муке.

Јер блага ће ријеч све зло да умири,

наша снага воље силу да убеди

да живимо во вијек за царство небеско,

јер земаљско благо горе нам не вреди.

И да само један од нас свих остане,

да се и тај један у зрно претвори,

нек се и то зрно земљи својој врати,

нек нас Творац исте из ничега створи.

Посвећено Милану Попиводи

30

Прочитајте ЈОШ:

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: